Nova Evropa

вање, јер у истом овом смислу говори и устав чешко-словачке републике о уредовном (званичном) „ческословенском“ језику, па томе одговара и пракса. |

Vonhe, начин на који су Чеси и Словаци решили своје језично питање од велике је важности за нас, а може послужити као пример и другим Словенима, као Русима и Украјинцима, те Пољацима и Украјинцима. Притом, треба знати да су Словаци столећима писали чешки, и да говоре наречја која су много ближа чешкоме језику него што је словеначкн језик српско-хрватскоме. (Као најбољи доказ наводим, да Миклошић, који у својим граматичким и осталим радовима каже „српски и хрватски језик“, те особити „малоруски језик“, говори увек само о чешком језику). Тек на концу 18, столећа почели су католички Словаци уводити и своје наречје у књижевност, а протестанти у четрдесетим годинама прошлога столећа (у цркви се деломице још и данас моли и пева само чешки), Зашто, то је веома сложено питање, али се укратко може рећи, да су највише утицали политички разлози, најбољи су доказ зато Словаци у југоисточној Моравској, који су културно остали Чеси, Данас је међутим положај такав, да и Сло-

ваци бивше Угарске, који стоје потпуно на становишту државнога

и народнога јединства, траже за Словачку („Словенско“) културну автономију, те чешки чиновници, професори и учитељи, морају учити словачке облике и изразе, уредовати и поучавати на словачком, премда није било никаквих школских књига те је прашко министарство школства и народне просвете морало издавање школских књига почети са букваром. Неко време био је министром војним у Републици Др. Марковић, који је свој први проглас на читаву армију издао —- на словачком. Сада се спрема закон по којему ће аутентични текст закона бити било чешки било словачки, према томе како су поједини делови предложени у народној Скупштини, Не кажемо да треба да буде све овако ну Југославији; али свакако ваља од Масарика и његових сурадника и то учити, како се у правом демократском духу решавају језична и племенска питања. Нека не би било код нас лажних масариковаца ни на томе пољу ! ан

Није први пут да наглашавам, како би требало проучити у овоме погледу и прилике код Швеђана, Норвежана, Данаца, и Исланђана, који све више уводе своја наречја у књижевност, али читају без тешкоће и књиге својих најближих суплемењака. И ту би се видело, да је Прешерн остао у праву према Станку Вразу.

Треба питати, пре свега, шта мисле сами Словенци о будућности свога језика. Године 1913, приредио је Др. Богумил Вошњак у „Веди“ анкету „О југословенском питању“, што је у тадашњим приликама значило, углавном, о одношају међу Словенцима и Хрватима, Не може се рећи да сви одговори 32 научењака, писаца, уметника и јавних радника, који су се одазвали, стоје на особитој висини; нашло се, например, још Хрвата и Словенаца који су мишљења, да нашем приближавању смета — Вуков фонетички правопис ! Посве сувишним прогласио је словеначки језик (дијалект)

134