Nova Evropa

ла та средовјечна легенда има своје узоре у далеким индијским религијским мислима, које лебде над тим тако страховитим ликом као неки тешки усуд далеких пракољена, за. која она чека и тражи откупљење; што коначно даје и главном јунаку драме право мјесто у читавој радњи, и чини ту радњу могућом на сцени, и покреће кроз дуги низ најдубље И Тиме је добио »Парсифал« и свој газзоп 4' бе на позорници,

а музика је ту драму учинила једним од најсавршенијих примјера, религијско-мистичких прикавивања. Није то опет инсценирани ораториј, него права. музичко-религијозна драма, у којој главни јунак додуше не погиба, на трагедијским котурнима, него издигавши се над све зле силе, савлађује их и знањем и љубављу долази ка, побједи. Ту је у »Парсифалу «, једино се помоћу ових двију великих компонената, саздан Вагнеров надчовјек, којег пророк Антикриста није уочио, јер по њему: »Richard VOagner, scheinbar der Siegreichste, in Wfahrheit ein morsch gewordener, verzweilelter Decadent, sank plotzlich hilllos und zerbrochen vor dem christlichen Kreuze nieder«, Многе сцене »ЏПарсифала« једва да су икојом перемонијом и својом унутарњом пластичношћу надмашенв. Ријетко која церемонија, као најачи екопресив религијског прикавивања, може јаче и дубље узбудити осјећаје и религијске медитације него што то могу многи музички и сценски ставци »Парсифала«. Сцене у храму браће Св. Грала и Великога Петка својом су садржајношћу, | и јачином својих музичких ефеката, ненадмашиве.

Предигра, »Пареифала«, та, јединствено савршена синтеза цијелога, дјела, у својој је пјелокупној архитектоници много једноставнија него што су »Lohengrin«, »Meistersinger«, Ba »Tristan«. И она, као читаво дјело, у својем садржају, дијели се на два огромна, дијела, од којих један приказује братство Гралових витезова изграђено на темељима. хришћанства, а други бол и патњу које су међу њих запале гријехом Амфортаса. Богатство Вагнерове полифоније ублажено је, па Вагнер наједноставнијим средствима получује вјерна карактерисања ситуација и личности. Мотиви се прилагођују духу религијовних садржаја, па у својој једноставности и јачини дјелују као стари корали, које је могла, створити само вјековна, традиција прквенога духа. и његове унутарње моћи. Кантилена, је чилија, јача, изразитија, а дикција и драматски патос његове музичке декламадије извијају се из музичког ткива неком истакнутијом лакоћом и спонтаном непосредношћу, више него у осталим његовим дјелима. Управо зато, и најдуље сцене, које не позна иначе ниједна, опера, његовим мелодијскомузичким говором постају схватљиве, логично приближене и уху и духу. То је величина корала, коју је Вагнер досегнуо У бројним ставцима, довинувши се у тим оригиналним мотивима, и њиховим обрадама, искрености, љепоте, и снаге, Палестрининих корала, и његове полифоније. Тај оркестар има своју специјалну душу, мирнију и прозирнију него у осталим његовим дјелима, па и онда кад су драматски порасти у највишем напону, по чему је н формално Вагнер идеално получио потпуни садржајни контакт музике са, сценом.

»Пареифал«, најузвишенија религијовна драма, са својим музичким

оквиром узетим из средовјечне хришћанске легенде, постаје »свечаним посветним приказом« кроз тридесет година искључиво у храму Вагнерове

111