Nova Evropa

Ми толико говоримо о државноме и народноме јединству; али оно имаде смисла само онда, ако имамо бар јединствено схватање о животу и вриједности живота сваког нашег држављанина. Бар живот сваког од нас, на: којем год правноме подручју државе живио, мора бити једнако вриједан. Доводи се до апсурдума то јединство, ако GO некога суди на смрт, јер је починио становити злочин напримјер у Митровици, а, другоме се поклања живот само зато што је тај исти злочин починио у Шапцу. Апсурдно је, да би Керошевић могао бити осуђен само на робију, да. је у Босни, напримјер, извео успјешно атентат на краља, док је ето суђен Ha емрт зато што је усмртио насилног жандара. (Ову сам мисао рашчинио правнички опширније у својој брошури »Политички деликт«.) До таквих апсурдума води дословно тумачење закона, (ако нећемо да претпоставимо. што друго). Ипак, кад већ речени разлог није био одлучним за суд, могао је бити одлучним за онога који има право помиловања; ријеч милости била, би тад и ријеч јединства, ријеч о једнакој вриједности живота свих држављана, о једнакој мјери за све њих. Нажалост, то је право присвојио себи, од јединог правог његова вршиоца, Министарски Савјет.

Људи који много жале што старе, веле, да се све у животу даје накнадити само не младост; другим ријечима: све се може накнадити осим живота, У тој ненакнадивости лежи најачи аргуменат противу смртне казне (поред онога, да се она HO да омјернти, да једнако тешко погађа. неједнаке врсте злочина). Али у тој ненакнадивости није сва тежича казне: = она погађа највише оне који овисе о осуђеноме, те који иза. његове смрти остају. Тежина, окрутност, суштина смртне казне састоји се у 'извјесности, да ће смрт тај и тај час наступити, у апсолутној немотућности да буде отклоњена. Осуђеник није кажњен ни оним конопцем ни оним куршумом, јер ниједно од тога, не осјећа; он проживљава смртну казан прије саме смрти, — он је ту казан консумпрао потпуно већ онда кад је она формално наступила. И ето, ту смртну казан, ту њезину праву страхоту, Керошевић је већ осјетио и проживио. Он је доживио грозвни чаб кад си је морао рећи: ја не смијем живјети дуље од 24 сата, и нема тога што би могло од мене отклонити ту тако блиску емрт. Да, си ју још више приближи, да си скрати муке, он је покушао самоубојство; али је промашио, те је постигао обратно: продуљно си је муке, пооштрио смртну казан, односно оно што сачињава њезину суштину. Да и јест — што никако није — његова смрт несумњиво праведна казна за његово дјело, она би постала беспредметном сада послије покушаја самоубојства. Чини се врхунац перфидије и окрутности лијечити смртоносне ране јадника. само зато да му непосредно послије, и мјесто њих, конопац донесе смрт. Керошевић је суђен да буде објешен, не да буде вјешан. Али њега ето. вјешају. Вјешају га још од часа кад му је саопћена смртна осуда с отклоном помиловања, — отада па до данас њега непрестано вјешају. Кад би у конкретноме случају смртна осуда била правда, овакав начин њезина извршења био би первервитет правде. А правда мора бити чиста: без перверзитета, без страсти, са љубављу која ју уздиже.

Онај који по Уставу једини имаде право помиловања, није то право још испрпао. Он још може Керошевића, који лебди између живота, и смрти, повратити животу. У том лебдењу између живота и смрти осуђеник је своју казан више него непаштао.. Др. И. Политео.

324