Nova Evropa

{Ostend) и по другим главним творничким градовима Енглеске. Питање радикалног побољшања, станбене биједе, о којем се је кроз деценије бавило енглеско радништво, изнесено је најприје од стране великог енглеског филозофа и писда Џона Рускина, који је непрестано понављао, да људи који сав свој вијек морају живјети у тако страшним становима као што су они у радничким четвртима Лондона, Бирмингема, и Ливерпула, то су управо недостојни човјека, морају постати злочинцима. Али његов апел на дужност друштва, да овако срамотне одношаје уклони и поправи, био је постулат етике и естетике, те је стога дуго остао платонски, т. ј. није имао никаква реалног успјеха. Концем осамдесетих година, прошлог вијека написао је и Виљем Морис (Мотга) један футуристички роман »Мељуз Фтота поз/ћете«, у којем је описао велик град, саграђен и уређен по идеалним принципима, тако да у њем нема станбене биједе ни нехигијенских станова, већ је цијели град подигнут по унапред установљеном плану без »У/ окепктаћтет«-а и без оних злогласних »зиштрз5«-а, склоништа, великих маса британског радништва. Али, како већ рекосмо, покрет је могао имати стварног ефекта, тек онда кад је прешао с подручја етичког и естетског филозофирања, на, подручје практичног и економског расматрања.

То се десило кад је Е. Хауард (Howard) написао (1889) књигу »ГТо-тоггом«, У којој је рачунски доказао, да зидање огромних кућа са становима, како је то до онда било уобичајено, није нипошто најрацијоналније, већ је напротив за подузетнике јефтиније градити мале куће за своје намјештенике; само треба, наравно, наћи начина да се сузбије спекулација, са градилиштима. Несамо да са. финансијског становишта градња, малих станова с вртовима пружа знатне предности, него и с чисто социјалног гледишта. Радници који имају властиту, па макар и малену кућицу, у којој сами станују и господаре, те уз то имају и одговарајући врт, постају особито задовољни и свом подузећу управо привржени, јер их везује један лијеп социјални мотив солидаритета уз подузеће и подузетника, 0 чему не може бити говора ако радници морају становати по одурним, старим, и хладним кућеринама, с неколико десетака или можда и више стотина сустанара, или кад, што је још горе, морају становати по шпиљама и расадиштима, најразноврснијих тјелесних и душевних зараза. По Хауарду, има сваки град да буде изграђен у концентричним зонама, и то овако: У првој, средишњој зони има, бити велики парк с игралиштем за, дјецу; У другој зони, око прве, имају доћи сви јавни уреди, трговине, пословнице, итд; у трећој зони тек почињу станови, и то саме мале куће, свака, за једну породицу, с вртовима; четврта зона имала би се састојати од једног појаса ливаде (парка), у ширини од 50—9200 м, те се у ту зону имају емјестити све школе, болнице, дјечја склоништа, игралишта, итд.; у пету зону долазе опет куће са становима; а у последњој, шестој, зони налази се жељезница, која има, ићи око цијелог града. Хауард рачуна, да се згодном елиминацијом претјеране земљишне ренте, настале услијед необуздаме спекулације с градилиштима, даје уштедити толико колико би у сваком граду стајала изградња свих школа, болница, дјечјих склоништа, пјестовалишта, и свих сличних културних и хуманих институција. Творнице би имале бити смјештене сасвим изван градског подручја, и то тако да дим не прелази преко града. У оваке нове градове са самим вртовима, ((Салдел су) требало би, по Хауарду, понајприје смјестити оне индустрије и обртна,