Nova Evropa

A napolju je već davno pala noć, — bela njujorška noć, puna sijalica i prigušene vreve, Na sve se četiri strane ocrtavaju prema obzorju fasade »Kolumbijinih« zgrada, »Journalism НаП« sa leva, i velika centralna biblijoteka i »Earl Hall« napred, i pravnički »Kent Hall« sa druge strane, i još tolike druge, Sve je tako pusto i mirno, bez automobilskih sirena, bez studentskog dovikivanja, bez svih onih bezbrojnih uzburkanih gomila što pokuljaju sa svih strana kad zazvoni zvono za odmor, Jedino što grozničavo trepere nizovi озуе!ljenih prozora po dormitorijima. Potsećaju me na nizove osvetljenih prozora jednog preko-okeanskog parobroda što smo Sa iznenada ugledali kroz maglu jedno veče pri ulazu u Golisku Struju, Isto su fako i tamo drhtavo trepereli redovi osvjetljenih krugova.

I ja silazim polako niz mali park kraj »Morningside Avenue«. Tamo dole, tamo gde je i moja sobica, tu je već onaj stari, običan, merkantilni Njujork, Onaj potpuno istovetni Njujork, što se nikako ne menja kroz milje i milje svojih ulica; i gde je samo na rastojanjima od po jedno dvadeset ili trideset blokova stvorena po neka vrsta »Main Street«-a, tipičnog njujorškog »Main Street«-a, koji toliko liči na svaki palanački glavni šor a opet je drugojačiji od njega, To je onaj njujorški »Main Street«, gde unapred znate da ćete naići na jedan »Keith's Vaudeville«, jedan »Loew's«, jedan »Chid's restoran«, jedan »Loft Candy Store«, jedan »5 and 10 cents Woolworth Store«, i jedan »United Happiness Candy Store«, Bez toga je nemoguće i zamisliti pravi njujorški Main Street, Te mu radnje даји пјебоу kolorit, njegov »flavour«,

Kad izidjem iz malog i lepog parka, — što je čudno i izuzetno kod ovog parka, jer su u Njujorku parkovi obično glomazni i ružni, — moj me put vodi jednom mirnom ulicom gde su samo apartmani za privatne stanove, 1 uvek iza jednog i istog prozora, zastrtog tankim zelenkastim krepom, čujem kako neko u jedan i isti klavir udara, čini mi se uvek jednu i istu ariju. Još čim udjem u ulicu, odande me dočekuju zvuci, i prate me do na kraj, Ponekad, preko dana, sretam u njoj jednu staru »lady« što se tako ekscentrično oblači po modi čak iz onog preratnog doba kada je tamo nekad vladao prezident Teodor Ruzvelt, To je sigurno jedna od onih starih lady za koje znate da drže kod kuće bar dve tri mačke, nekoliko pasa, i po kojeg papagaja; i za koju ste skoro sigurni, da se sad vraća od mesara sa otpacima uvijenim u hartiju za sav onaj nakot. Mislim često da klavir, i zelenkasta zavesa, i ekscentrična lady, stoje u nekoj vezi, Naročito me ono tvrdoglavo ponavljanje iste arije uverava da sam u pravu...

I ja se opet polako počinjem da plašim uplesnilosti moga romantičnog Ja, i želeo bih da što pre krenem, poletim, ma ваде 1:

ili

Sad, kogod dodje u Ameriku, siguran je da postane rešavač problema, Amerika je problem, Mogu da idem još dalje, pa da

526