Nova Evropa

не одговара садањим захтевима, наше привреде, а ипак ни ту тарифу нисмо искористили онако како смо могли и морали искористити је. Царина је одмерена, у злату; а она се свагде, па и код нас, плаћа у папиру. У мирно доба, било је сасвим свеједно да ли се плаћа у злату или у папиру, будући да је вредност једног одговарала вредности другог. Данас се царина, плаћа само у папиру, али увек у сразмери према, вредности злата. Друге државе, водећи рачуна о реалној ситуацији, наплаћују царину стално у релацији према, вредности злата. Ми једини мислили смо да и ту морамо да идемо својим путем: кад је код нас златни динар вредео већ 5—6 папирнатих динара, царина, се плаћала још увек у реладији: један златни динар једнако два у папиру! И данас још, кад златни динар вреди око 18 папирнатих динара, царина, се плаћала у сразмери: један златни динар за осам динара у папиру! Тиме дакле наша царина, износи тек половину онога што би фактично морала да износи. То наше одступање од зарачунавања царине по фактичном курсу злата уродило је двоструким последицама: прво, фискални приходи од царина не износе више од половине од онога што би морали да износе; и друго, заштита наше привреде царином сада, је половина. од онога, што је раније била. Кад се стварала. ова наша царинска, тарифа, већ се онда, узело било у обзир колика мора. да буде заштитна, царина за, овај или онај предмет; данас, кад су сви трошкови продукције порасли за најмање 20 пута, једина је царина порасла само за осам пута! Као јак аргуменал противу повишења даринске »ажије« наводи се, да би св тиме повећала, скупоћа. Да. ли та, аргументација стоји — Ми данас већ имамо прилично разграњену индустрију, па је питање да ли би, код жонкуренце која данас влада, успео покушај да. се паралелно са повишењем царине повисе и цене. Уколико би то повишење имало за, последицу, да домаћу индустрију помогне у борби против импорта, са стране, то би се економске последице те борбе веома брзо осетиле у читаву нашем привредном животу: увоз би са стране постао знатно слабији, што би већ деловало на нашу платежну биланцу, и преко ове на нашу валуту, те тако ин на саме цене. А онда, све да садања, царина у папиру износи онолико колико је износила пре у злату, дакле тек једну осмину, импортираме ствари не би биле ни за пару јефтиније. Да смо ми водили више рачуна реалном стању, па царинску »ажију« држали паралелно са курсом нашег динара, данас бисмо стајали знатно боље. Државни би приходи били воћи за стотине милијона, и утолико дефицит мањи. А подизањем домаће инду«стрије, које би било наступило у још већој мери, била би ни пасивност трговачке, односно платежне, биланце и те колико мања. Но премда је свак у то уверен, и премда све државе данас то практицирају, ми се осврЋемо на ћуди наше чаршије, која има толико снаге да у свом властитом интересу знаде увек запоставити опште народне интересе. Питање се стога само по себи намеће: чему читав тај рад око нове царинске тарифе, кад преимућства што нам их је давала наша стара, тарифа, нису искоришћена, или тек за половину, а некад ни за толико! Ко нам даје гаранције,. да се то н у будуће неће догодити% Све док је Министру Финансија, остављено да, без обзира, на вредност нашег динара, одређује царинску »ажију« онажо како се њему свиђа, нема никаква смисла некаква, реформа царинске тарифе. |

А

255