Nova Evropa

Повећањем царинске зажије« до паритета, државни фискус намавкнуо би довољно прихода да, покрије мањак који би настао услед укидања извозне царине. А будући да ионако од целокупних царинских прихода три четвртине отпадају на увозну царину, то би повишење увозне царине за. 100%, услед повишења »ажије«, донело далеко више него што би отпало на извозним царинама. А уколико би повећање увозне царине деловало Ha смањивање увоза са стране, то бисмо тиме управо постигли оно за, чим би и морала ићи свака царинска, политика, наиме, да спречи увоз свега оног што се и код нас самих продуцира, или може продуцирали. Речју, наше је мишљење, да би се укидањем извозне царине, а повишењем даринске »ажије« код импортиране робе, читавом нашем привредном животу дало новога полета а да тиме фискални интереси државе несамо да не страдају него напротив још да и знатно профитирају.

V

Дне 15. септембра. 0. г. ступа на снагу нова жељезничка тарифа. Наравно је, и ми то наглашујемо, да та нова жељезничка тарифа знатно поскупљује колико особни толико н теретни промет. Све оно што смо досада. читали или чули о тој новој тарифи, све осуђује то повишавање, будући да оно значи ново подизање цена. Многи се у чуду питају, како. то да баш држава повишава цене кад би управо она морала ићи затим да се цене снизујуг...

Услед пада наше валуте порасле су код нас и цене за просечно 20. пута. То наравно вреди и за трошкове наших жељезница, за угљен, материјал, и радничке плате. Једино плате чиновника, нису ишле истим темпом, Просечни трошкови жељезнице ипак износе данас сигурно за 15 пута више него што су износили пре Рата. Изгледа дакле логично, да држава, уколико не жели да на својим жељезницама губи, и своје тарифе доведе у равнотежу са трошковима. Ако она, то не ради, она. свесно подупире оне слојеве који се жељезницом служе на, штету целокупности. Јер дефицит код државних жељезница, услед ниских тарифа, мора се надокнадити било порезима, било зајмовима, било пак тискањем нових новчаница. Што то значи за привреду, особито ово последње, осетили смо и ми, а још више неке друге средњоевропске државе које су, вођене великим социјалним обвирима, пропустиле да своје приходе доведу на време у равнотежу са. расходима. Што су жељезничке тарифе биле ниже испод цена коштања, тим је и дефицит био већи, и тиме и последице теже. Прелазећи стога преко свих споредних обзира, морамо већ једанпут дефинитивно утврдити. начело, да држава. није ту да са својим жељезницама неком прави услуге док није подмирила, барем своје редовне трошкове.

Ту се одмах намеће питање, шта се има сматрати редовним трошковима код жељезнице, н који би се све трошкови морали подмирити па да. 0 пасивности државних жељезница престанемо говорити као о рак-рани. наше привреде и наших финансија. У првом реду долазе ту текући издаци, као што су плате и мировине жељезничког особља, и материјални издаци за угљен и слично. Држимо да, осим тога, под ове издатке морамо рачунати и све трошкове око поправака вознога парка и уздржавања пруга,

256