Nova Evropa

ми морамо да узмемо у обзир пре свега одредбе основног закона (Видовданског Устава), са којим морају бити у сагласности сви остали закони, а затим и све друге околности, Са те тачке гледишта дакле имамо да прегледамо предњих пет могућности, или система. Да пођемо редом,

Је ли могућно, прво, проширити на читаву краљевину законе о браку који данас важе на земљишту бивше Краљевине Србије, т. ј. прогласити религијску форму брака општеобавезном 7 — Разуме се, да би нови Законик за целу краљевину могао објавити обавезном само религијску форму брака; али би такво решење питања могло изазвати протесте са више страна, Пре свега са стране самих религијских заједница, ако законик не би узео у обзир, заједно са формалним, и материјално религијско брачно право; тојест, у случају да законик, заводећи религијску форму брака, у исто доба примени свој критеријум и на пуноважност, ништетност, и развод брака, религијске заједнице биле би принуђене признавати правоваљаним браком и таква суживљења која, са тачке гледишта њихова учења, нису брак, и обрнуто: поништавати, односно разводити, бракове и онда кад према њихову учењу нема брачних сметња, односно узрока за развод, Додуше, србијански Грађански Законик узима то у обзир, и заједно са формалним брачним правом православне цркве он усваја и њено материјално брачно право, Србијански закони одређују, да брачне парнице православних лица спадају у делокруг православних духовних судова, за које су у овом случају меродавне одредбе пре свега извора православног канонског права ; и мада брачне парнице неправославних хришћана спадају у делокруг грађанских судова, и у овим случајевима меродавно је за судове материјално брачно право дотичне вероисповести, Но све то било је лако примењивати док је православна вера била државном вером, у бившој Србији; али је сасвим друга ствар у том погледу данас, кад постоји паритетно правни систем Видовданског Устава. Будући Законик за целу краљевину очевидно не може се држати искључиво брачног права само једне вероисповести, јер би ова дошла у привилегован положај према осталим вероисповестима, што противуречи начелу верске равноправности. Ако би сама држава створила себи своје материјално брачно право, дошло би до разлика између њена права и брачног права сваке вероисповести, што би било извором безбројних сукоба између цркве и државе. Једини излаз из ових тешкоћа био би; отказ државе од читавог грађанског брачног законодавства уопште, слично ономе како то чини србијански Грађански Законик у односу према неправославним лицима. Такав излаз сам по себи није немогућ, и његова неопходна последица: разноликост брачних закона, није довољан разлог против тога, По разложном и правилном

504