Nova Evropa, Aug 21, 1925, page 28

Једна породична драма, која умало да није стала живота нашег аутора, вредела би да буде обрађена пером шекспировским, Врангелу је било свега 12 година, када 7 њиховој петроградској породичној палати једна служавка роди сина, који му је био полубрат. Служавка је умрла, а дете су бацили у дом за копилад. Дечко је видео шта се десило, па је сутрадан, на очев позив, да зове једну служавку, одговорио гледајући оцу равно у очи: „Да ли можда да позовем Соњу2 Она. је синоћ родила дете, и умрла!" Отац је нато из све снаге ударио сина, који побеже у своју собу па се отуд баци кроз прозор и једва остаде у животу...

Онда долазе приче и описи из „доба рефорама“, Кметови су постали слободни! И, гле чуда, стари тиранин Врангел ступа у коло најбољих јавних радника оног времена! Али

велик број господе, „изгубивши радне руке, које су им ба-

дава служиле, сузили су своје њиве, и нису били у стању да пређу на интензивнији начин пољског господарства; напуштали су своја имања, па су их често продавали зеленашима, и, настанивши се по градовима, постепено утрошили сав иметак". А сељак је остајао „скучен и неразвијен“, Типови сељака и епизоде сељачког живота ређају се напоредо са занимљивим сликама аграрне револуције из године 1905, Ево како аутор карактерише руског сељака; „Мужик, то је загонетка; то је биће пуно бесмислености и мудрости, доброте и бездушности, ленштина а уједно радник, .. Он се у току столећа научио да помно крије своју мисао, те се иза сваке његове речи крије нешто што није изговорено ,. . Зато га није могућно у разговору и општењу упознати, — може се само донекле и интујитивно да схвати. Одвратан и поштен у исти мах, дивно обдарен природом, духовит, трезвен, стрпљив чак до инертности... Главно је ипак у њему: осећање правде...

Барон Врангел је неко време служио у управној струци у Пољској и Литви, па прича пуно ствари о насилној русификацији тих земаља, Изнећемо и ту само једну, комичну, епизоду, Покрајински намесник (генерал Потапов) ишао је једном некуд колима, Кола се изврнуше, али се срећом генерал само мало угрува, Кочијаш паде на колена, и доброћудни генерал радо му опрости, нарочито када је још сазнао да је кочијаш у ствари кухар, „Али, кнеже“, рече генерал своме помоћнику, — „што сте ми дали кухара за кочијаша 2" — „Опростите, Преузвишени, нисмо имали православног кочијаша, него само овог кухара; а нисмо смели да Вам дамо кочијаша католика!" ..,

Аутор не штеди Старе Русије, иако је сам био њен одлични представник, Главно је зло, по његову схватању, било — аутократија, Већ при крају царевања Александра П, они његови пријатељи били су сигурни да ће доћи до слома,

188