Nova Evropa
Једна породична драма, која умало да није стала живота нашег аутора, вредела би да буде обрађена пером шекспировским, Врангелу је било свега 12 година, када 7 њиховој петроградској породичној палати једна служавка роди сина, који му је био полубрат. Служавка је умрла, а дете су бацили у дом за копилад. Дечко је видео шта се десило, па је сутрадан, на очев позив, да зове једну служавку, одговорио гледајући оцу равно у очи: „Да ли можда да позовем Соњу2 Она. је синоћ родила дете, и умрла!" Отац је нато из све снаге ударио сина, који побеже у своју собу па се отуд баци кроз прозор и једва остаде у животу...
Онда долазе приче и описи из „доба рефорама“, Кметови су постали слободни! И, гле чуда, стари тиранин Врангел ступа у коло најбољих јавних радника оног времена! Али
велик број господе, „изгубивши радне руке, које су им ба-
дава служиле, сузили су своје њиве, и нису били у стању да пређу на интензивнији начин пољског господарства; напуштали су своја имања, па су их често продавали зеленашима, и, настанивши се по градовима, постепено утрошили сав иметак". А сељак је остајао „скучен и неразвијен“, Типови сељака и епизоде сељачког живота ређају се напоредо са занимљивим сликама аграрне револуције из године 1905, Ево како аутор карактерише руског сељака; „Мужик, то је загонетка; то је биће пуно бесмислености и мудрости, доброте и бездушности, ленштина а уједно радник, .. Он се у току столећа научио да помно крије своју мисао, те се иза сваке његове речи крије нешто што није изговорено ,. . Зато га није могућно у разговору и општењу упознати, — може се само донекле и интујитивно да схвати. Одвратан и поштен у исти мах, дивно обдарен природом, духовит, трезвен, стрпљив чак до инертности... Главно је ипак у њему: осећање правде...
Барон Врангел је неко време служио у управној струци у Пољској и Литви, па прича пуно ствари о насилној русификацији тих земаља, Изнећемо и ту само једну, комичну, епизоду, Покрајински намесник (генерал Потапов) ишао је једном некуд колима, Кола се изврнуше, али се срећом генерал само мало угрува, Кочијаш паде на колена, и доброћудни генерал радо му опрости, нарочито када је још сазнао да је кочијаш у ствари кухар, „Али, кнеже“, рече генерал своме помоћнику, — „што сте ми дали кухара за кочијаша 2" — „Опростите, Преузвишени, нисмо имали православног кочијаша, него само овог кухара; а нисмо смели да Вам дамо кочијаша католика!" ..,
Аутор не штеди Старе Русије, иако је сам био њен одлични представник, Главно је зло, по његову схватању, било — аутократија, Већ при крају царевања Александра П, они његови пријатељи били су сигурни да ће доћи до слома,
188