Nova Evropa

ово; стичући заслуге на једној страни — у доба кад је вјеровање у Христа тек крчило себи пута међу незналицама и незнабошцима, па често и међу злочинцима, — није остало без гријеха на другој страни. Ништећи и побијајући противна. лажна вјеровања, рушило је и трагове правога вјеровања, обарајући у прах и разбијајући на комаде статуе обијесних цезара, уништило је и многобројне споменике подигнуте у славу чистоме Божанству. Игнорантна маса није наравно могла схватити, да Откупитељ није дошао да изведе из заблуде и откупи само праведне него још и више грјешне, да није дошао да руши него да зида, — да би се према сваком људском бићу имало осјећање као према ономе у којем се оваплотио Спаситељ, и да свака творевина људскога ума, људске вјере и душе, служи једном те истом Божанству, које је неизмјерно, као што су неизмјерни и недокучни и путеви који к њему воде, Просвијетљени и интелигентни папе, кардинали, и виши слојеви друштва, почели су несамо да штите тај непокрштени свијет од камена пред разарачком и фанатизованом руљом, него су му дали чак и одлично гостопримство у својим кућама и палатама, почели му се дивити, и крозањ читати, и осјећати, да су његови творци и инспиратори били, можда, ближи божанском као појму савршенства него што су сами они, и него што може бити покрштен фанатизам, Први посредници и чичерони између тог откривеног античког свијета и прковних и свјетовних поглавица били су пјесници и умјетници, као свећеници мисли и љепоте. Тако су многа дјела великог грчког генија спасена за човјечанство, на срећу умјетности и доцније цивилизације,

Просвјећености и видовитости многих римских папа и првосвећеника имамо да захвалимо и то што су, на основу студија и инспирација стечених на дјелима из антике која су они сачували, створени сви главнији споменици доцније хришћанске умјетности, Први међу умјетницима: Брунелески и Донатело, који иду на ходочашће античким споменицима у Рим, задржавају сву чар хришћанске умјетности, али је продубљују, и проширују јој видике, Они су уједно и претече Микеланџела, које он у понеком погледу никад није ни стигао а камо ли престигао. Немиран и снажан дух, Микеланџело Буонароти иде даље, и он је највећи представник хришћанске умјетности који је у себи спојио стари јелински дух са хришћанским. Он је уистину спона између обје умјетности, грчке и хришћанске, мада не спада потпуно ни у једну ни у другу. Док је Донатело, напримјер, — по својој спиритуалној и отмјеној линији — веза између етрушћанског и хришћанског духа, Микеланџело је посредник дорског духа у хришћанској умјетности. Поред Грка, имао је он још два велика учитеља; Стари Завјет, и природу; а знатан

255