Nova Evropa

на његово извођење, и на главне елементе који играју улогу у његову извођењу. То држим да је потребно стога што с те стране и мислим поглавито да говорим о Микеланџелову дјелу, било зато што мислим да је то важно, било што држим да оно с те стране није досад било довољно освијетљено.

Она страна умјетности што је зову „лијепа умјетност ,и то баш она која има видљиве облике, и која нам, бар дјеломично, допире до мождана преко чула вида, — а то је; архитектура, скулптура, и сликарство, — састоји се из два елемента: из материјалног бића, и из спиритуалног бића које оживотворава. Материјално биће је видљиво, а спиритуално невидљиво. Дакле, сасвим опречно једно другом, Али, предмет ове врсте за нас постоји тек онда кад се ова два елемента укрсте, јер, коликогод да материја постоји уистини, она не постоји као грађевина, кип, ит, д., прије него што је онај супротни елеменат укрсти, оплоди,; као што уистини постоји духовно дјело у можданима, гдје се је родило, али не постоји за друге очи прије него што се споји са материјом. Кад кажемо за једно умјетничко дјело да је хармонично, савршено, или употребимо сличан израз, ми смо већ тиме рекли да је сложено из два елемента који су у еквивалентном односу међу собом, тако да нам дају прецизан смисао онога што има да представља дотични пластични предмет. Која би та два елемента могла бити ако не она два која смо напријед споменули; спиритуални и материјални. Академским говором, то се каже: „хармонија линија", „форама", итд. као да сама линија собом нешто значи, или као да је она нешто друго до обрис (контура) форме, или као да сама форма за себе нешто значи без живота, т. ј. без спиритуалног изражаја. Понављамо, стога, да је у сваком предмету хармонија или дисхармонија између спиритуалне и материјалне стране у првом реду, што код пластичне умјетности значи свијетло и сјену, које су језик изражавања у овој грани умјетности.

Казаће се; кад је то језик, како да га научимо, каковом мјером да одредимо свијетло, а каковом сјену, да буду еквивалентни једно другом 2 Да ли у величини плоха једне и друге2 Да ли подједнако, или неподједнако7 И по ком правилу треба поступати7 Сликарска грана умјетности најбољи

је доказ да је језик ликовне умјетности свијетло и сјена, али док код ње остаје размјер свијетла и сјене непромјењен, код архитектуре и скулптуре —- као реалне пластике — то није тако; код њих се сразмјер и положај свијетла и сјене мијења према јачини свијетлости, према кретању сунца, ако су непомичне, а ако су помичне, онда и у једном часу. У томе је дакле мањи дио истине, да се искуством и тијеком рада нађе прави сразмјер између ова два елемента, и према томе хармо-

нија дјела; а већи је дио још у његовој првобитности, прије

x

246