Nova Evropa

-. Цар Диоклецијан, његова палача, и Сплит).

На источној обали Јадранскога Мора, те знамените жилекуцавице европејскога копна, која је одвајкада спајала наше земље са колијевком наобразбе, Истоком; са Египтом, хранитељем народа; са Грчком, том мајком умјетности; и баш по средини те обале, на заливу, недалеко од Салоне, подиже око 300, године по Христу могући римски цар Диоклецијан величанствену палачу, која је њега, иза како се је одрекао круне, примила у своје крило, да ту у забити проведе задње дане свога живота.

Ниједан од његових претшасника на пријестољу царева, ни Август, ни Трајан, ни Хадријан, није показао силније дјелатности у грађењу; свједоци тому: Александрија и Антијохија, Никомедија и Палмира, Милан и Картагина; а у самоме Риму његове купке раскошније од оних цара Каракале, Голема његова градитељска дјелатност била је свугдје на служби државе, само што је његова палача у Сплиту имала да служи њему особно, те је стога она индивидуално дјело свога господара. Син кршне Далмације, родом Солињанин, хтио је он ударити својој палачи и свим у њој зградама печат оне енергије која је њега, одважног војсковођу и великог државника, подигла од простог војника до пријестоља најмогућнијега царства на свијету.

Дне 1, маја године 305, доживјела је Никомедија (данашњи Исмид, на 45 км од Цариграда), пријестолница Диоклецијана на западној обали Мале Азије, необично славље. Иза 20 година умна владања, пуна рада и брига, малих утјеха а великих разочарања; владања, пуна успјешних подузећа и дубоких рефорама на политичком и војничком, социјалном и економском, пољу; владања, пуна срећна ратовања, да огромно Римско Царство задржи под ударцима варвара, који стали да врве са свих страна, — изведе Диоклецијан своју накану да се одрече пријестоља. Већ сама околност да он, иза овако дугога владања, што се од два вијека не видјело у римској држави, силази са царскога пријестоља, на кому од једнога вијека не бијаше мал не ниједан цар од наравске смрти умро, већ ова околност, да се је он, као једном Цинцинат, повукао својевољно у забит, у далеку покрајину, да около своје сјајне палаче сади поврће, открива у њему неки прави нутарњи римски понос, на којему му могу да позавиде и владари отме-

%) Овај чланак твориће увод у још необјављену књигу Дон Ф. Булића, коју ће током ове године издати „Матица Хрватска" под насловом: „Диоклецијанова палача у Сплиту".

78