Nova Evropa

нијег поријекла. Према уговору, утананачену са својим колегом у царству, ова одрека обавила се је дне 1. маја: Диоклепијанова у Никомедији, а Максимилијанова у Милану.

Недалеко од Никомедије, на подножју једног брежуљка, на којему бијаше једном заодјенуо царским гримизним плаштем окрутнога Галерија, мужа племените му кћери Валерије, а гдје у спомен овога догађаја стајаше кип оца му Јупитра, ступи Диоклецијан пред многобројну војску, с којом бијаше извојштио више од једне битке, те са сузама у очима рече, како он, већ стар и болестан, треба мира и покоја, како треба млађима повјерити бригу државе. Проти свачијем очекивању, извуче он из сјајне царске свите ђенерала и војничких достојанственика, мјесто младога и заслужнога Константина, некога непозната младића, именом Дају, који мало прије даде промијенити своје опскурно име у оно Галерија Валерија Максимина. На леђа овога варварина баци Диоклецијан гримизни плашт, који бијаше истога часа — ријечима: „Прими на се, Јупитре, оно што си ми узајмио“ — са својих леђа скинуо, те постаде опет Диоклес; журно сађе са брежуљка, ували се у кола, пројури кроз Никомедију он „цар-ветеранац“, те преко Тракије, Македоније, Епира, и Јужне Далмације, познатом цестом Мга Ебпана дојури у своју палачу, около 1. јуна, у мјесто звано Аграјаћћоз, гдје лежи садашњи Сплит,

Према неком простодушном осјећају, што је и наравно у војнику среће какав бијаше Диоклецијан, те према осјећају прирођену уопће Далматинцима, хтједе Диоклецијан да проведе посљедње дане свога живота и да затвори своје уморне очи близу оног мјеста гдје их бијаше овоме свијету отворио. Само што мрачну ропску собицу, у којој године 245 бијаше угледао божје сунце, три километра на Исток Салоне, на брежуљку Либовац — по још живућој причи у народу замијени старап Диоклес, након 70 година, сјајном палачом нешто подаље, у Азрајаћоз-у. Но сјећајући се, да он, син простога писара, бијаше се довинуо само својим војничким врлинама пријестоља најмогућнијега царства на свијету, даде он палачи, у којој је имао заклопити очи, уз облик виле, и облик римскога војничкога табора — сазбгит-а.

„Кад би требало изабрати у нашему староме CBHjeTy" написа одлични француски писац“) — „који закутак, најприкладнији да се пријатељу покаже колико море може бити модро, а природа колико може имати чара, када је она сама, и показати се раскошном успркос својој голотињи, требало би послати га без страха на обале Јадранскога Мора. А кад

*J E. Maury „Aux Portes de [' Опел!“ — Париз,1896.