Nova Evropa

Краља Угарске Краљевине“. Они су морали одмах осјетити власт и тенденције новога режима, који је кулминирао у крњењу њихове дотадашње самоуправе и опћинске автономије.

Аустријски освајачи почеше убрзо с увођењем нове организације за далматинске опћине, која је више-мање садржана у прогласу што га је (23. јануара 1798) за град Сплит издао нови аустријски организатор Далмације, царев комесар гроф Тун (Тћиа), којим су додуше градовима потврђени сви привилегији и сва права племића, грађана, и пучана, са свим односним частима, службама, и обичајима, али све — у границама државних аустријских закона, и у овисности од мјесне државне власти, која ће уз претходно одобрење Владе именовати лица изабрана и предложена од градске опћине за градске части. Уреди опћинске благајне морали су се равнати по прописима изданим од Дворске Канцеларије; а опћинска имовина, њезини приходи и благајна, спадали су под директну контролу државне власти. Истим прогласом основан је у Сплиту и суд Прве Молбе за све „политичке и економске послове", као и за суђење у свим грађанским и казненим стварима, чиме је градским муниципијама одузето право суђења. |

Прва аустријска окупаторна власт није додуше укинула статуте, већ их је формално поштедила ; али је фактично укинула градску самоуправу и автономију опћина, којима је с једне стране ограничила административни дјелокруг на минимум, а под своју власт ставила све остале дотадање функције градских муниципија. Градски статути су и формално потпуно укинути тек од кратке француске владавине, која је мало касније наступила, и која је — царским декретом од 1151 У. 1811 — протегнула на Далмацију законе Француског Царства. Снагом овога декрета престадоше важити, за све далматинске градове, статути њихових муниципија, од којих су неки (као напримјер онај Сплита) били на снази за читавих петстотина година (1312—1811). о

Бечким Миром (од 9. У1. 1815) Аустрија је поново добила Далмацију, те је већ декретом од 28. ТХ. 1815 протегла на читав њезин териториј власт опћег аустријског Г рађанског Законика, дочим је 4. МУ. 1821 издала посебан правилник за управу далматинским опћинама; овај је остао на снази све до проглашења Опћинског Закона за Далмацију од 30. УП. 1864, који је, скупа са неким познијим законима Далматинског Сабора, важио све до уједињења (дочим данас, иако није никада био укинут, постоји само дјеломично и формално). Овим аустријским Опћинским Законом била је самоуправа далматинских градова силно сужена, али у начелу ипак сачувана и: остављена на снази бар некаква автономија далматинских опћина.

68