Nova Evropa

индиректном потпором револуцијонарна импотентност социјализма, апсолутна и очигледна неспособност Парламента, као и неосећање присутности Владе. Напротив, није тачна тврдња, да би се успех фашизма могао да припише јачој свести и реалнијој визији народних потреба и захтева... На развој догађаја имала је одлучан утицај и Краљева лична воља. Сам Краљ је признавао одговорност своје личне иницијативе, и тако је пала конституцијонална маска, по којој би Круна остајала увек заклоњена одговорношћу својих министара... Уосталом, на Краљев менталитет и на његове одлуке могло је сасвим лепо да утиче уверење, да одбрана Државе „пред револуцијонарним покушајима“ не може да се изврши без велике погибељи за Монархију. У сваком случају, Мусолини, поставивши себи за циљ да рестаурише Државу, стављао је на коцку и стабилност Круне, чија је судбина од доласка Фатшизма па све до данас остала неминовно везана за успех или неуспех новога експеримента... :

На другој страни, опет, проблем Монархије није могао а да се не идентификује са проблемом живота Нације. Криза подгриза целокупни организам Државе... Када је Фашизам дошао на власт, имао је на уму да реши кризу Државе свим средствима која Држава има на расположењу. Зато се није више могло да пристане нато да се Монархија сматра установом удаљеном од развоја политичког живота Земље, па је и демократска теза о парламентаризовању Монархије морала, октобарским догођајима 1922, да доживи комплетан деманти.,. Свака је реакција могла у Монархији да нађе конституцијонално оружје за своју борбу и реализацију својих тенденца. Тако се догодило 1898; тако се догодило и у овоме веку, 1922, само са значењем чисто опречним, јер су 1898 били реакцијонарци они који су тражили „повратак к Уставу", а 1922 демократе... Али, док се „Устав могао да толерира уколико се није примењивао, — ригорозно запажен морао је да нас доведе до најлибералнијег и најаутократскијег режима“ (Гобети, „Либерална Револуција"). Мусолини је себи поставио ту задаћу да га запази, озбиљно и оштро, и није могао да учини друкче. Да се реши криза Државе — а криза Државе је криза државних установа — постоје само два начина: или радити извана, па преокренути установе Државе, да би се на њихово место саградиле нове, и то на другим основама, без бриге за оно што се дешава, или радити изнутра, јасним и прецизним средствима кирургије. Први је начин једноставнији, бржи, плоднији, али је у овом случају био погибељнији, Мусолини је изабрао други, окушавши своју снагу онде где су се Парламенат и Влада кроз четири године показали немоћнима. Ако он у своме покушају успе и спасе Државу, диктатура ће доказавши своју целисходност да нађе

376