Nova Evropa

Реалност) мора бити морална и праведна, није могуће превести на други језик (као што је немогуће тачно превести старогрчки израз „халохау«а“). „Правда“ је од првих речи младога писца па до последњег шапата агоније великог старца била подстипајем, главним покретачем његова живота, његових религијозних и филозофских дела, његове уметности, Подстицајем његове уметности, рекосмо, али не и садржином, јер уметност, као посебна форма нашег духа, не може да буде нити морал нити филозофија. Ипак, треба истакнути да није тачно мишљење по којему је могуће потпуно одвојити „Толстоја уметника" од „Толстоја моралиста и мислиоца“. Према томе, ми нећемо понављати веома раширено мишљење, да је Толстој до извесног момента био писац, а затим је „издао“ уметност па пошао „кривим путем“, тако да га је Тургењев морао узалудно молити да се поново посвети „чистој уметности“, Ово мишљење, и слична мишљења, имају свој корен у погрешном просуђивању догађаја, који су непрекидно везани за судбину човека и човечанства. Још и данданас има историчара и критичара који озбиљно расправљају о томе — шта би било у Европи да није било велике Француске Револуције или Светског Рата, Треба разумети да је Толстој ишао својим путем, и дао оно што је могао, можда морао, дати,

Сваком читаоцу: Толстоја који је обдарен осећањем и разумевањем лепога јасно је, да све до задње странице својих дела. Толстој, успркос својој одлуци — после његове верске кризе — да пише „као обућар", није никад потпуно престао да буде уметник, Обрнуто, он није никад био некакав аморалан уметник, некакав „естет" (у лошем и популарном смислу те речи). У свим његовим делима ми ћемо срести јунака његове младости — Правду, или, боље рећи, чежњу за истином, страсну жељу да схвати ту загонетну истину, која мора да постоји, која је у својој суштини стварност, која је — напокон — Бог.

аш у најсавршенијем делу јаснопољанског великана — „Рату и Миру“ — види се колико су „Толстој уметник“ и „Толстој мислилац“ везани један за другог,

Када је Толстој намислио био написати историјски роман, с почетка о декабристима, затим из доба Наполеонових ратова, он се је сав задубао у питање: шта је то, историјаг — Не она конвенцијонална историја, која нам не раскрива прави смисао догађаја, нагомилавајући неразумљива факта на основу сумњивих докумената; не, он је хтео да пронађе „правду“ о прошлости, као што је у једном од првих својих дела, у „Козацима“, а доцније у „Васкрсењу“ тражио истину о људском друштву, Ово тражење Правде-Истине о прошлости, Толстој је логички изложио у „одступањима“ и закључним страницама „Рата и Мира", а уметнички изразио у психолошком коментару своме делу, Сами погледи Толстоја о томе шта је исто-

311