Nova Evropa

рија, или повест, доста су познати, „Садржај повести“, вели он у другом делу ЈУ књиге „Рата и Мира", „јесте живот народа и човечанства... Сви стари историчари употребљавали су исти начин да опишу и схвате оно што изгледа несхватљивим — живот народа: они су описивали делатност појединих људи који су управљали народом; та је делатност била за њих изразом делатности целог народа“. Међутим, по мишљењу Толстоја, Петар Велики није самовољно створио Руску Империју, нити Наполеон победио Француску Револуцију и освојио Европу, јер историјски догађај не зависи од жеље појединаца већ од суме свих личних осећања, расположења, и интереса дотичног народа. Треба занемарити све деломичне истине и споредне појаве, биографије владалаца, мислилаца, и политичара, па се обратити стварности, Та досада презрена историјска Правда, која има два лица, слично римском Јанусу, представља се нама као Рат и Мир — нагомилавање богатства и расипање, стварање и рушење, живот и смрт, — двострука судбина човечанства. Зато Толстоју изгледају смешне претензије „генијалних“ војсковођа и политичара. Наполеон је за њега само „најнезнатније оруђе историје, лажни јунак, који никад, чак ни у прогонству, није показао човечанског достојанства“. Као супротност Наполеону, Толстој је приказао Кутузова: „Кутузов није никад говорио о 40 векова који гледају са пирамида, о томе како он себе жртвује Отаџбини, о томе шта ће он остварити или је већ остварио, — он уопште није ништа о себи говорио, није глумио никакву улогу, изгледао је увек сасвим једноставан и обичан човек, и говорио најобичније једноставне речи“. Али тај човек, како нам га открива Толстој, имао је једну савршену интујицију догађаја и људи, право осећање и самилост, велико животно искуство, одлучност, и присутност духа. „Та једноставна, скромна, и зато истински величанствена личност“, завршава Толстој своју карактеристику старог фелдмаршала, „није могла да уђе у лажни калуп европског јунака, измишљена од историје, који само привидно управља људима...“

Довде смо још у границама историјских назора Толстоја, којима је тешко одрећи снагу и неумољиву оригиналност. нећемо кушати да образложимо колико су ти погледи веродостојни, нежелећи да пређемо граница нашег задатка. Свакако, треба казати да је сам Толстој био потпуно уверен, да је он пронашао прави став према историји. Зато је он, боље него ико други, осећао, да није могуће разделити „Рати Мир" на научну дисертацију и забавни роман. У „Неколико речи поводом књиге Рат и Мир“, Толстој се брани од лажних критичара, који верују да има различитих врста књижевних дела: „Шта је то — Рат и Мир2 То није роман, још је мање поема, а још мање историјска кроника, — Рати Мир

312