Nova Evropa

јасне и одређене границе, Али је за саму ствар прилично свеједно, да ли ћемо у овом часу као полазну тачку узети годину 1871 или 1878 или 1890. Датуми су за историју само клинци или уже, без којих се ни најфинија тканина не може разастрти да се осуши, па то важи исто толико за густо платно наших дана колико за ранија времена са дужом перспективом. · Битно је, да су сасвим други увети модернога живота — ве“ лика нагомилавања становништва на једном месту, брзо ширење демократских тенденца чак и у земљама где аутократски систем превлађује, лакоћа с којом сад народи и појединци долазе у додир и у везу, утицај јавног мњења и писане речи (чак и у њену најнижем виду, У такозваној жутој штампи), и, напокон, нечувени развој бежичне телеграфије, — све то и још друго, помогли да историју вежу са свакидашњицом, учинили оне који мисле међу публиком да буду свеснији њена утицаја на проблеме домаће и спољне политике, и државнике при" правнијима да у њој траже оправдање за своје радње. Најбољи пример овакога држања пружа оно чувено пропратно писмо предато Немцима са концептом Версајског Уговора, којим се хтело да предухитри суд историје у прилог победилачке стране.

Али већ давно пре Светског Рата, читав низ одличних писаца и учитеља, незадовољених интересовањем које су изазвали својим напорима, проглашавали су историју смело час науком час уметношћу, учвршћујући свој положај све чешћим испадима у спомоћне знаности, као што су антропо-

логија, археологија, палеографија, и филологија ,.. Фриман (Freeman) је сковао чувену реч, да је „Историја — прошла политика, а политика будућа историја", — коју је као лозинку

једно познато америчко свеучилиште, у своме првом налету противу догматске традиције, ставило над врата свога новог Историјског Института. Исту мисао исказао је Сили у новом облику: „Без историје нема корена политици, без политике нема плода од историје“, и речима, да су „политика и историја само два разна вида истог учења“,

Претпоставка, да се савремена повест не може писати, а јот: мање учити, почива — како по свему изгледа — на једној ничим недокументованој теорији старијих нараштаја, који су а сувише били запустили свој одгој у историјском погледу. Она је свакако у суштој противности са стеченим искуством. Јер одиста, ако извршимо ма и површан преглед историчара старијега доба — да узмемо само оне до године 1850 —, наћићемо да су сви којису се прославили и постали бесмртни били претежно писци савремене историје, Херодот, Ксенофов, Тукидид, Тацит, или касније, М, Парис, Фроасар, Вилани, Комин, Ђукардини, Макијавели, Де Тау, Кларендон, Берне (Витпег), — имена су која нам насумце падају на ум, али која, држимо, довољно потврђују оно што кажемо. Од свих исто-

355 |