Nova Evropa

Планинарство у Словенији.

Од Триглава до Кајмакчалана, кроз целу ову широку, преко деветстотина километара дугу, територију коју запрема Југославија на прагу модрога Јадрана, испреплићу се — међу многобројним рекама, цестама, и пољима, — контуре планина и гора, великих и малих. Шарен је овај рељеф сликовито избочена и наборана света, са живописном расподелом свакојаких убавих и ниских винограда, тамно зелених брежуљака и хумова, од дивље раскиданих, сивих крашких брда до силних, поносно небу под облаке стршећих горских дивова, покривених вечним снегом. Свако горје, свака скупина, даје појединоме крају посебан изглед и украс, њему самом својствен чар и белег; свака гора и гомила за се, на свој начин, привлаче за природу пријемљива човека из низине, те остављају у њему дубока, неизбрисива сећања.

Нашој младој држави, за ово једанаест година њезина постојања, није досад, нажалост, још било могуће уредити, у туристичком погледу, ни најживахније крајеве по долинама, а камо ли много занимљивије али теже приступачне горске пределе, како то видимо по суседним државама. Још су најпогодније прилике, у том погледу, у Словенији, која је и лети и зими средиште планинарског живота и кретања у нашој држави, а и чија снежна брда измамљују већ врло велик број туриста из Аустрије, Чешкословачке, и Немачке.

Планинарство у Словенији није без традиције; Словенцима је оно, рекао бих, у крви. Смисао за шетње и путовање по горама (ма и подсвесно, у виду ходочашћа, лова, ит.д.) укорењен је у њима већ од давних времена. Разне приче и песме, а пре свега многобројне беле, на високим брдима и по најлепшим видицима саграђене, ходочасничке црквице које су најкарактеристичније обележје словеначких крајева, — јасно говоре о дубоком осећању природе и њезиних гора.

Модернијим смером пошло је планинарско кретање у Словенији тек после деловања првог словеначког песника и планинара Валентина Водника (1785), и Валентина Станића (1808), који су се међу првим домаћим људима успели на Триглав; а још јаче се развило након изградње првих железничких горењских пруга (1871), док се нарочито живо размахало с оснивањем Словеначког Планинарског Друштва (1881). Ово Друштво броји данас — без Словенаца у Италији и Корушкој — на десет хиљада организованих чланова, у двадесетиседам филијала, те имаде већ четрдесетипет властитих, у летњој сезони добро снабдевених, планинарских кућа и домова (понека планинарска кућа опскрбље-

267