Nova Evropa

ИВАН ЦАНКАР: i ВРХНИКА.

Врхника, чудни крају! У нежној чежњи за домом, задрхће ми срце мислећи на тебе. Ко те је видео отворених очију, ко те је упознаор Ишли су мимо тебе, видели су беле цесте, беле куће, и отишли даље. Али ја сам ти погледао у лице, као љубљеном бићу, и сад ми срце болује за тобом...

На чистини испод шуме, под тамним, моћним Расковцем, спустило се јато голубова, — бело перје светлуца се на сунцу. Ту је Врхника. Кроз борове, кроз шуме, отуд од тихог Краса, од мора, хучи бура, налети на равнину, застане, задрхће, зачуђена и усмирена толиком лепотом. Бела као невеста светли се на хумци Света Тројица, огледа се по сунчаној равни, по тихом, сненом мочварју, све тамо до Жалосне Горе и Крима. Мукла песма, као уздах из дубине земље, с високог неба, прекида ведру тишину: на Жалосној Гори запевао је велики звон који краљује од Крима до Љубљанскога Врха. У равнини, над којом трепери песма, светлуцају се села, гасе се и пале у чистој белоћи: блешти им се на младоме сунцу. Као дуж великог језера, леже бела и тиха; а из језера, које сања у тишини, издижу се самотни отоци, ниске, сламом покривене колибе, хрпе бреза и врба и високих јабланова.

Када ће већ задрндати моја кола по широкој главној цести, када ће заокренути под Лугом, да те угледа ју моје жудне очи, о Света Тројицор Када ћу већ зачути твоју слатку песму, о Свети Павле, славо и заштитниче Врхникег Ко је чуо глас твој па заборавио нањр Ни за мајком ни за вереницом не би плакао наш Американац кад би му било тешко при души; а за тобом је заплакао:

O ti Svetega Pavla zvon, ki te slišal več ne boml,,,

И кад ћу опет поздравити тебе, убоги Свети Ленарте, што стојиш испод Свете Тројице и Светога Павла као болешљиво дете, па уздишеш у мраку својим танким, молећим гласом2...

На брежуљку Свете Тројице светли се међу тамним зеленилом бела кошуља, — то човекољубиви порезник цепи воћке, вештом руком крчи тихе стазице између младог дрвља, и мисли у свом задовољном срцу: »Ето, то је била крчевина, пуста и гола, и претворио сам је у зелени гај, високо ће расти ово дрвеће, замамљивом сеном заштитиће ове моје тихе стазице, а млади практиканти и голобради црношколци шетаће се туде и шапутаће хвалу мени ...« Отаре си чело руком, па погледа у долину. Тамо доле, далеко, већ у праху сунчаном, стоји начелник и заштитивши си очи

274.