Nova Evropa

озбиљно издижу се горе према високом небу, — оплакују покојника и просе у небеса милост зањ... А о сунчаним недељама изјутра, а и усред преподнева, запевају, да њихови радосни звуци поигравају као раздрагани момци кроз празнички свет. Кад људи зачују ову песму, брзају из кућа, празнички одевени, с празничким весељем у очима, с празничким мислима у срцима, и следе гласу песме која их мами чаробном снагом.

А у даљини дижу се у небо планине још више него звоници. Још озбиљније него звоници, и тако чудно разрезане и растргане! И саме режу зрак својим игластим оштрицама у модрину неба, да ово понекад — тако се чини у рана јутра, и чешће још у лепе мирне вечери, — крвави из стоструких рана...

Из дана у дан гледа Јурај Поводен овај рај, а његову лепоту осећа тек несвесно. Нити јој се чуди, нити много размишља о њој. Воли је, као што мало дете воли своју мајку: не говори јој лепе речи, јер их не зна, — а ипак му је она најлепша међу женама.

IVAN ALBREHT:

V ROŽU NA KOROŠKEM.

Tu borov gozdičeh, fam ђићер, spet breza, med drevjem pa uvzirajni bršljan ne razpreza in znamenje moli uv zamišljoni senci. Ovenčala rađa bi misel fe z venci,

ljubezni fi moje zasanjani cilj!

Če drug fe ne ljubi, pa sveta Marija, šent Jahob, šent Janž — hjer Drava ovija, za slražo je dana pobožna Šmarjeta,

о zelenje macesnov, smreP, bubev odela, in dolga še vrsta suefnihov z nebes.

Kaj v olšju šepeče, baj v Selah žaluje? Povodni mož, revčeP, pregnan je na fuje in žalib-žen6 so na gore zbežale,

Po besne so folpe po poljih divjale, ubogi frpin, fežbo sbušani Rož!

A zdaj је že dan in ljubezen razlito, ро роби је Б]азје, тар, тоа тапа in резет se s cest in iz hišic razlega. Vsi božji pafroni, varujte nas zlega in večne svobode prižgife nam Pres!

311