Nova Evropa

Tamo dalePho na zapadu izdižu se Pohorje i Kozjah, tamni i šumouvifi; medju njima blešte se snežni vrhovi korušhih planina. Prema severu gube se Golovec i srednjošfajersha brda, prema jušu pab uzdižu se Rogašha Gora i hrvatska brda. A sve је ргеdalebo i premalo impozanino da bi pobudilo zavist i čežnju ...

Ovi Erajevi ovde drže se fla, ponosni su na svoju plodnost i na poeziju svojih vinogradđ.

»Nama nije potrebno штатан ро зрећи« — тагтеси зе oni bahato, — »зрева imamo u izobilju, pa nam nije nužde čeznuti za fudjinom. Naše ljude ne puštamo u Amerihu, frbuhom za hruhom, jer ovoga po ovim poljima ima hao drugde Pamenja. Pojedinačna palma — uzdah u nebo —, fo je naše sanjarenje ...«

] odista, Pabogod idilični bili ovi lugovi i gajevi, ove čiste ravnice i ovo očešljano drveće, previše se na njima poznaje frud i volja fvrde seljačhe ruhe a da bi zavodili na nerad. 1, aho se obazreš uoPolo, —— та запјагзро besposličenje ovde doista nema mesta. Za svabom obubom Puća, za svakom šumicom zaselah, a po vrhovima vinograd do vinograda. Ovde nema samoće za Pratbu pesmicu i suahi izgubljen čas ovome је narodu rasipanje i

greh.

IpaP, i ovde se razmeću razurat i greh, a u srcima bujaju poniženje i stid. Rodili su ovi hrajevi naučenjahe i odličnike; no da li su već rodili i — pesniha? — Ja ne poznajem nijednog.

Sv. Ambrozije leži prilično visoko, i ima divan оте. Зар је u vinskom čohoću, 1габе о groždje već зе crni medju tamnim lišćem. Po brežuljcima unaoholo sunčaju se vinograd do vinograda; suve se plavi od bujne loze, pošhropljene modrom баИсот. Утовтаавђе Рен беје зе ро talasastim zaravancima, shrivene medju voćbhama. Tu i famo svelluca veliba zvezda usred zelenila, pomažući bhućnoj čegrtaljci. APo popuhne vetar, zahrebeću sa svih sfrana žabe, u altı i sopranu, fenoru i basu, i čuju se glasovi tanbo i duboho, hrapavo i cvileći, mublo i zvonho, tutnjajući i bubnjajući, veselo i тобпо, radosno i zdvojno, brzo i polako, poplašeno i svečano. U boflinama izmedju vinograda drveće, njive, livade, i voćnjaci, sitna vrelca, još sifniji potočić. Iznad vrhova izdižu se šume; naročito prema zapadu brežuljci su niži i više šumouvifi.

Na sve strane pab ubazuje se nepregledno mnošfvo brežuljaba sa čitavim nizom župnih i drugih crkava, s vinogradima i zidanicama, voćnjacima i fopolama. Na istobu fi se pogled izgubi u ugarshoj ravnici, tamo dalebo na obzorju u sivoj magli zgusnuta vazduha. Neizmerno daleho je do Macelja i Karavanha, do Pohorja i Козјађа, do horušhih i šlajersbih бота... То је ВагСора donjoštajersha beshonačnost.

314