Nova Evropa

ално уређено, — иначе не би Ибзен онако писао; али оно од чега болује социјални живот тих северњака, све су болести које се дају лечити мирном еволуцијом и поштеним реформама. Они су свели државни апарат на потребни минимум, и тиме смањили терет за појединог грађанина, — ослободили промет, трговину и индустрију, од кобног утицаја бирократизма, па ево ни ова болест која данас гуши цео свет до изнемоглости не може да поремети мирни ток социјалне еволуције и напретка у тим земљама.

Тешко да је Г. Соервен погодио кад каже, да је један од узрока што је Енглеска у незгоди то што њени радници сувише добро једу. Камо среће за нас земљораднике, да у Енглеској има још десет пута толико радника, и да сваки од њих дневно поједе пола киле сланине и што више јаја, — тада би и за нас свануло боље доба! Јер, није истина да је у Европи настала суперпродукција индустријске и пољопривредне производње; већ је никла и расте, услед кратковидог Опортунизма данашње економске политике, нова нека индустрија на нездравом тлу, коју може да одржава у животу само злосрећна заштитна царина. Бије се бој, безобзирни слепи привредни бој, који ће стварно Европу да одведе онамо где вели Г. Соервен: у најстрашнији слом наше цивилизације. Само велики пораст здраве индустрије може да отвори земљораднику нов и шири видик, нове могућности за бољи живот. У својим најоптимистичкијим сновима, могу да видим једну Енглеску, Немачку, или Чешкословачку, претворене у непрегледне шуме творничких димњака, између којих је на сваком слободном комадићу земљишта створена оаза игралишта за футбал, тенис, или голф, а радниди навелике троше »рафиниране« пољопривредне производе из Данске, Југославије, Румуније, ит. д, док нашем сељаку стоје на расположењу сва научна средства за рацијонално обрађивање земље и за производњу »рафинираних« пољопривредних производа, и сваки може до миле воље да дозволи себи најбоље од најбољега: бредфордске штофове, плугове »мед ин Ђермени«, плзенско пиво, итд.

Помирљивост међу народима Европе, слобода промета и рада, здрав демократизам, — томе треба тежити, и ко то постигне учиниће добро; сваки народ за себе и сви за читаву Европу. Нажалост, Европа као да се од здравог разума све више удаљује; не преостаје дакле ништа до да резигни“ рано очекујемо смрт. Кад помислимо на себичну бруталност непомирљивости и кратковидог опортунизма тобоже културних народа Европе, онда разумемо страшну стварност и песимистичке изјаве Г. Соервена, и питамо се у бризи: куда то иде стара Европаг...

Васа Срдић (Темерин).

172