Nova Evropa

главно, што се одмах опажа код Поточњака. То је опазио свако ко-је долазио с њим живим у дотицај, а опазиће и свако ко би данас, послије његове смрти, узео у руке његова дјела па их читао. Но упоредо с овом констатацијом треба рећи и ово. Поточњакова егоцентричност није исто што. и егојизам, или бар не егојизам у лошем смислу ријечи. Егоцентричност не мора да буде увијек мана; она може да буде и одлика, иако је често и једно и друго заједно. Код врло јаких личности, код оних који су такорећи »предестинирани« за вође, егоцентричност је до извјесне мјере потребна и разумљива. Само што Рт. Поточњак, коликогод био јака личност, није ипак био у толикој мјери јак да би могао повући за собом масе и водећи их створити покрет с великим позитивним резултатима: Реалан у мислима и у схватању, био је много мање реалан у тактици; реалан у теорији, био је — не додуше увијек — нереалан у пракси. Попут многих иначе културних и умних људи, стварао си је унапријед појмове, које би задржао унаточ томе што их је збиља опровргавала. Остајући с оваквим апријористичким појмовима слијеп према каснијој збиљи, морао је грјешити. Карактерише га чињеница, да је притоме стално наглашавао своју објективност, и служи му на част, да је тако говорио у најбољој вјери, и да је то његово увјерење било поштено. Настојећи да прије свега припреми унутарњи препород друштва — принцип надасве исправан —, он је пречесто то друштво одбијао од себе, или пак себе из њега искључивао. Преосјетљив за споредна питања, дозвољавао је да ради њих буду жртвована и већа; а што је још горе, дозволио је да буде крај тога жртвован и он сам, он и његове бројне истинске врлине. М тако је његова егоцентричност била мана, која је спријечила да се о њему створи опћенито онако повољан суд какав је он уистину заслужио. Доспио је међу оне наше политичаре о којима се је најразличније судило, али их се коначно највише нападало; каткад с правом, а каткад с неправом, али увијек преко мјере. Капитал знања, енергије и агилности, што га је тај човјек представљао, није наше друштво знало искористити. Осим тога, оно је у својој просјечности још увијек заостајало за идејама које је он —

можда и превише њих наједанпут! — износио, = Ево неколико његових мисли, које карактеришу и њега и његов однос према људима свога времена. — »Прије све-

га омогућити и осигурати праву људску егзистенцију у отачбини, човјека човјеком учинити, а онда ћемо према томе и народ имати« (у књизи »Из мојих политичких записака«). — »У тим односима, држао сам да је најпреча задаћа, произвести преокрет у нашем унутарњем животу, кре-

У

87