Nova Evropa

дани који не мисле, може се претворити у најкобнији догађај који нас је икад задесио, једноставно стога што је дошло прије него што смо били спремни зањ — т. ј. спремни да разумно дјелујемо под искушењем страшних могућности тога освојења. То је доказало и његово искоришћење у посљедњем рату; то још јасније доказује упорно отклањање застрашених народа да погледају у очи ситуацији, и да једнодушно забране кемички рат и употребу авијона у деструктивне сврхе. Нико не каже, да освојење ваздуха није велик, диван успјех; нико не вели, да не би могао бити и благотворан, кад би народи то хтјели. Али човјечанство, изгледа, још није дошло до те мјере пристојности да би му се могло повјерити тако привлачно и страшно разорно средство. Ми сви знамо аргуменат: учините рат довољно страшним, и рата неће бити. Али нико од нас не вјерује у то. Посљедњи рат је то потпуно демантовао. Такмичење у оружању је већ почело, за људе који мисле, да значи натјецање у ваздушном оружању. За неколико година, ништа друго неће бити важно. Ми смо с помоћу знаности створили страшило које ће нас прогутати, ако измјеном међународне мпсли не можемо створити јавно мнијење против нових разорних сила, тако јако и једнодушно да се ниједан народ неће усудити суочити се са силом која иза њега стоји.

Један познати заговорник Друштва Народа рекао је прије неки дан: »Не вјерујем да је потребно да Друштво има на расположењу одређену силу. Она не би могла уздржавати силу која би могла спријечити макоју од Великих Сила да наруши мир. Њезина снага лежи у употреби публицитета; у могућности да изрази опће неодобравање са свом латентном моћи универзалне акције« И одиста, отворено објављивање свих војних кретања и развијања у читавом свијету, откривање и публиковање деструктивних изума и проналазака, довело би нас ближе спасу него што то може да учини макоји уговор. Кад би само: кемичари и инжињери свијета хтјели да држе годишње састанке у пријатељском духу за спас човјечанства! Кад би се они могли сложити у томе, да је упражњавање своје вјештине на усавршавању разорних справа за употребу влада злочин; и да узимати зато новац значи издајство свога рода! Кад бисмо могли постићи такву измјену међународне мисли, онда би збиља могли да ослушкујемо лепет крила спаса. Па — напокон — зашто и He? Одговор на питање — хоће ли људски род бити срећан или биједан, хоће ли напредовати или пропасти — није саду рукама влада. Владе су конкуренти-управљачи, за секције људства које се такође натјечу. Дајте им разорно средство у руке и оне ће га употребити у корист оних за које управљају; исто као што ће употребити па чак и инспирисати ду-

52

S O