Nova Evropa

О Фрањевцима, и о духану.

(Ово писмо нашег сталног сарадника Г, Живка Векарића, који се налазио са комисијом за пријем духана у крајевима на граници босанско-херцеговачкој и загорско-далматинској, примили смо пре извесног времена, па га овде доносимо с обзиром нато што је Фрањевачки Самостан на Широком Бријегу играо важну културну мисију, и то још у време турскога господства, а сађење и продаја духана су карактеристични за оне наше крајеве.)

Киша пада, натапа блатне цесте, појачава ионако набујале брзице: то је главна импресија из Широког Бријега, — док човјек гледа из долине. Све је утонуло у црно-сиви тон огољеле бјелогорице и наквашеног камена, а шум горске брзице једини је глас који неуморно надглашава све друге, као да би својим бучним и наметљивим понављањем познатих трикова хтио да надјача и забашури сваки други глас људског живота, који се је сакрио у јаке камене куће, у своје стољетне куле, одакле је вјековима слао сувишак своје енергије у градове да их помлади и освјежи. Али кад се човјек попне на бријег, па кад са висине погледа у долину, онда види како је био у заблуди, и како осим црно“ сивог тона има још и других боја, а осим шума брзице и других гласова, који брзо освајају срце и ведре дух који је почео да здваја у монотонији и привидној резигнацији неугледне долине, гдје су видици помрачени и скраћени мутним засторима кише, магле, и дима.

Горе на бријегу изненађују нас својим присуством, лијепим смјештајем, и импозантношћу, велики камени храм, Самостан ОО. Фрањеваца, красна гимназијска зграда, и пространи конвикт. Човјек не зна што је угодније у том часу: да ли то изненађење, или срдачан поздрав свјежих, насмијаних, гостољубивих херцеговачких фратара, који су редом мужевне појаве, синови овога краја, срасли с њиме и душом и срцем.

Велики камени храм са два торња, од којих један још није довршен, као да даје симболични печат мисији херцеговачких Фрањеваца. Уједно тај крњи торањ оставља утисак нечег младог, што је још у развитку, нечег што расте и буја из овог штурог херцеговачког тла, натапаног шкртим зимским бујицама, шибаног буром и невољом кроз давне вјекове.

Застајемо пред самостаном, те над улазом читамо стари натпис:

438