Nova Evropa

вањске политике, по узору на Холандију и Швајцарску, које су државе наведене у доказ тврдње, да једна земља може уживати потпун мир и онда кад је неутрална. Укратко, Краљев говор био је пропаганда за политику неутралности.

Овај говор наишао је на врло различит одзив, Коментари белгијске штампе тврдили су, да је Краљ, као ријетко ко и када, успио да одушеви девет десетина пучанства Белгије, те да му на тај начин врати — барем с обзиром на вањску политику — спокојство и повјерење које је народ, чини се, био већ изгубио. У иноземству, напротив, видјело се прије свега — у позадини тога говора — сву неуравнотеженост белгијске унутарње политике; оно је стога том говору приписивало много дубљи смисао и даљи домашај него што га је он, можда, желио имати: иноземство га је схватило као концесију оним круговима који се нису, толико као Краљ, устручавали да своје говоре заврше поклицима »Доље Француска!«... Све је то дало повода и неким »званичним интерпретацијама«, По изјавама Г. ван Зеланда и грофа Кегкћое де Пепфевћет-а, посланика у Паризу, радило би се једино о модификацији француско-белгијског споразума из 1920, али не и о одреци од уговора самог, нити од утаначења између генералштабова Белгије, Француске, и Велике Британије. Истодобно је кроз канале Рајтерове обавјештајне службе распрострањивана верзија, да се нове смјернице, назване политиком неутралности, тичу у првом реду будућих преговора локарнских уговорача, а француско-белгијски савез из 1920 да ће бити измијењен само ако би Белгији успјело да интегритет њена територија буде гарантован без икакових узвратних гарантија које би је теретиле.

Објективно стање данас одређено је изјавама британских државника, датих пошто је Њемачка запосјела Ренанију: да се Велика Британија осјећа и надаље везана обвезама, као у Локарнском Пакту. А тек недавно су Еден н Делбос изјавили, да ће њихове земље свакако притећи у помоћ Белгији ако би она била неизазвано нападнута. Овако је, наоко, успостављено предратно стање. Ипак постоје извјесне околности због којих ваља сумњати у то, да ли се стварно може и опет говорити о Белгији као неутралној земљи. Требало би знати, шта сама Белгија подразумијева под тим изразом, а што друге власти.

Стање неутрализованости Белгије, које је трајало од године 1839, до своје стварне потребе (1914), измијењено је и де 1иге године 1919, и то несамо успоставом потпуне војничке слободе Белгије него и стварањем Друштва Народа и учествовањем Белгије у тој организацији узајамног потпомагања против неправедног рата. Ваља нагласити, да се обе ове промјене међусобно увјетују, т. ј. да нема учествовања у