Nova Evropa

српско-хрватско питање, који је од ослобођења даље готово парализовао сав наш јавни живот«, у ствари, »проблемом двеју чаршија, српске и хрватске, или још боље речено, београдске и загребачке, различите по имену, вери, прошлости, култури, страним етничким елементима, по моралним и економским интересима«. У српским крајевима, »стран етнички елеменат у варошима били су погрчени Цинцари и нешто Грци, који су пресудно утицали на духовно формирање варошког становништва«, док су у Хрватској »страни етнички елементи пореклом из бивше Аустро-Угарске, највећим делом Немци — „Дајчбеми', Чеси, и Пољаци, у знатној мери потомци Бахових „хусара; племство је делимично страног порекла, нарочито немачког и маџарског, а Јевреји немачког језика и културе«. Придајући тако велик значај овим разликама двију »чаршија«, Др. Поповић мисли, да »нацијонална наука треба од своје стране да учини све да се уклони тај страни, тако разноврсни дух из нашег народа и помогне позитивним особинама нашег народног духа да ове дођу до пуног изражаја«. У томе послу проучавања постанка и менталитета српске »чаршије«, он је доиста овим опсежним дјелом дао значајан прилог. Као што и сам признаје, изучавања у области овог предмета још нијесу довршена, али се ипак дошло до важних резултата, који се не смију губити из вида када год је ријеч о извјесном менталитету, који тако видно и често долази до изражаја

готово у свакој манифестацији нашег културног, политичког, и економског живота.

Будући да Цинцари нису историјски народ, који је изградио своју властиту културу и нацијоналну свијест, који посједује одређену бројно насељену територију, те који у својој прошлости биљежи покушаје да се афирмира као нација и организира у независну државу, њихово се питање не поставља као историјско, већ као социјолошко. По свом поријеклу, Цинцарин је »Илир или Трачан, сасвим ретко Словен, по језику Роман, по вери православни, а по култури, бар у варошима, Грк; по занимању — сточар, трговац или занатлија; све остало, као његово име, презиме, нацијонално осећање, држављански положај, сасвим је неодређено. Све може да промени. Главна карактеристика Цинцарина је неодређеност«. Стога се он никад не јавља у страној средини као бранитељ своје властите народности, али то не значи, да се и у нацијоналним покретима и борбама не истиче. Стојан Новаковић је запазио, да су »Цинцари знали бити већи Грци од самих Грка«; међу Србима их је било који су запажени као нарочито борбени нацијоналисти, па чак и борци за ослобођење Србије од Турака. Тако је било и код оних у Бугарској, Арбанији, и Хрватској. Цинцари »у свом нацијоналном

395