Nova Evropa

осећању су се међусобно битно разликовали: осећали су се блискима или и исто што и Грци, Арбанаси, Срби, Бугари или Румуни. А било их је« — каже Др. Поповић — »који су желели да буду само Цинцари«.

У овој њиховој несталности и неодређености, ипак имаде нешто што је остало стално и по чему се Цинцари и данас одликују и препознају, а то су: њихове карактерне особине, Њихов менталитет: »Они су се одвајали и држали са групом која има власт, било да је ова хришћанска католичка, било муслиманска«. Према томе, значи да су они имали неких нарочитих разлога зато што су подупирали свакога ко је имао власт у рукама, а да нацијонални и државни интерес при томе није играо никакву улогу. »Док су неке породице« каже Др. Поповић — »у две генерације измениле по две, па и три, па штавише и четири нацијоналне идеје, а неки појединци направили од нацијонализма објекат од кога су живели, дотле су неки знали бити ватрени нацијоналисти, и грчки, и српски, и бугарски, и румунски; неки од њих постали су у овим групама нацијонални јунаци« ... Стога су они могли бити, »према државној власти и држави, свуда и увек, врло лојални и у најбољим односима са њом«; могли су »трпети и ругло и потсмех и батине, њима је било стало — до новаца«! Да, ето у томе је тајна овакова њихова држања! Барон Херберт, говорећи о њихову менталитету, каже: »Већина њих кад промијени домовину не промијени ћуд; они остају и даље лажљиви, лукави, варалице, зеленаши, и изазивачки дрски када се нечег боје«. Мада ове своје карактерне особине нијесу могли лако да сакрију, они су као практични људи знали »да у етнички шареним насељима бивше Хапсбуршке Монархије дођу до највећих власти, а у ослобођеној Србији да се приближе оним елементима који су имали власт, и да преко своје економске снаге, а нарочито преко женидбених веза, дођу до готово одлучног уплива у државним пословима«. У сваком предузећу, у свакој идеји, у свему гдје су ангажовали своје силе, они су гледали само материјалну страну, добит, личну корист. Оставши највећим бројем у православној вјери, они су и ту гледали само материјални моменат: Цинцари су редовно посјећивали цркву и давали велике прилоге, молећи се сатима скрушено Богу. »Ова је побожност у основи материјалистичка, формална, рачунска. Колико је та побожност површна« — каже проф. Ердељановић — »показује њихово опште схватање, да се иноверцу може учинити свако зло, а да то не буде грех«... Под њиховим утицајем је и београдска чаршија »по вери православна, али без дубљег версвог живота, — вера је сведена на нешто обичаја«. У овоме се, дакле, стручњаци слажу.

396

о А