Nova Evropa

тјерала на потпуну осамљеност и чисту биједу, већ да није могао ни да помишља на сценску реализацију свог животног дјела, опере »Порин«, коју је »Божјом помоћју довершио 17. јануара 1851«. Потпуно разочаран, умро је године 1854, дакле у тридесетипетој години живота, јамачно с трагичним увјерењем да је, »враћајући домовини свој велики дуг«, више дао него што је примио...

Иста трагика пратила је и прогањала и његово животно. дјело, оперу »Порин«, још дуго по ауторовој смрти. Стоји, да је заслужни организатор поилирског музичког живота у Загребу, композитор и диригент сталне загребачке опере Иван пл. Зајц, партитуру »Порина« свјесно држао у казалишном архиву, тако да је ово дјело реализовано на сцени и први пут изведено истом за надасве подузетног интенданта Стјепана Милетића, под диригентом Николом Фалером, 2. октобра 1897, дакле преко четрдесетишест година након што је довршено, а преко четрдесетитри године послије ауторове смрти.

Изнијећемо овдје што о припремама и првим представама »Порина« каже сам Милетић (у свом дјелу »Хрватско Глумиште«): »2. листопада славило је хрватско глумиште најсвечанији дан иза свог отворења. У вечер тога дана пјевала се први пут Лисинскога опера Порин. Не маримо истраживати, како је до тога дошло, те је красно ово дјело, које би у вријеме свога постанка и изван граница наше домовине епохално дјеловало, требало пол вијека да угледа свијетло хрватске позорнице. Узрок тому бит ће у прво вријеме у нашим сићушним приликама, а у касније доба у разним особностима, омаловажавању, превеликој љубави за своје, ријечју у свему оном што бисмо укратко могли назвати можда и — хрватским јалом. К тому је и покојни Штрига сигурно у доброј намјери — турио у свијет своју причу о „несавладивим потешкоћама: у партитури „Порина',, о његовој неизведивости на загребачкој позорници, и т. д. и тиме — сигурно против своје воље — дао „оклијевачима' и нови изговор и ново оруђе... Кад сам наступио казалишну управу, већ сам имао намјеру изнијети „Порина'. Гледао сам у томе само дужни чин пијетета од стране хрватског глумишта. Дашто, у маленој старој згради нисам марио лаћати се тога посла, али у умјетничком репертоару новог глумишта, та је опера имала бити једним од темељних камена. — Дасену новој згради отегло с овом представом, узрок је у томе што сам, за чудо, сваки пут кад сам хтио да отпочнемо са студијем „Порина' наишао на отпор својих капелника, који се никако нису могли угријати за ово дјело проричући му неуспјех. Дашто, иза успјеха „Порина', сви су радо учествовали у слави његова ускрснућа!.. .«

406

по