Nova Evropa

strana sa dvadesetak i više šarolikih priloga — samo one dve divne pesme, što ih je uspeo dobiti iz zaostavštine pesnikove. Ali, tu sad pomoći nema, —

Jer Bog je tako hteo da nas stvori

U doba kad se monotono živi,

Kad dani nisu ni bolji ni gori

A ljudi mlaki, jednostavni, sivi...

A sad još nekoliko redaka, u ličnoj stvari. G. Gr. Božović, u svome članku povodom smrti Milana Rakića (»Politika« od 2. jula 1938), govoreći o radu i druženju nacijonalnih radnika wu Prištini onih teških godin4, priča kako ih je konzul Rakić srdačno primao u svojoj kući, te kako im je svirao na pijaninu, ili bi ih »obradovao kojom književnom novinom, koja je prvo do njega mogla doći, a često nasmejao novim onda ritmom koje poslednje pesme Milana Ćurčina&«; pa падодаје: » me|jjjao Se ı om mmpoio, jer Je Garčina уо1ео«... Ne poznajem lično C. Božovića, ali verujem da on ovim rečima nije hteo dati podrugljiv smisao. Ipak smatram da treba ovim povodom — s obzirom gde je ı kako izneseno — da ikažem nešto, bar najkraće, o svom odnosu prema pok. Rakiću. odnosno o njegovu držanju prema meni, mojim pesmama, i »Novoj Evropi«.

Prve Rakićeve pesme objavljene su u »Srpsakom Кпјтеуnom Glasniku« od 106. marta 1902 (pod omakom Z), dok su moje prve pesme izašle u broju pred tim (od 1. marta); a onda su se, u istom listu, nizale njegove i moje i druge pesme naizmence, kroz više godina. U broju od 1. marta 1903 štampane su mu prvi put pesme pod njegovim imenom: a ubrzo zatim (još iste godine 1903) izašla je i mjegova prva zbirka (svega dvadesetak pesama, uključivši tu i dva prevoda iz ranijih godina). Kad sam je dobio u ruke (bio sam još student, u Beču) i otvorio, sećam se da sam doživeo jedno od najprijatnijih iznenadjenja u životu: nad lepom >»lskremom pesmomć stajalo je mo je ime (svaka je pesma nosila posvetu pojedinim ličnim prijateljima ili književnim simpatijama pesnikovim, a cela knjiga Bogdanu Popoviću, tada uredniku »Srpskog Književnog Glasnika«). Rakić se te godine vratio bio u Beograd, sa studija u Parizu, i ja ga još nisam bio sreo. Tek posle godinudve, pre nego što će poći u Prištinu, upoznali smo se jednom prilikom i sprijateljili. Od to doba sastajali smo se često, i vodili — obično pri čaši crna vina — duge razgovore o svemu i svačemu,

236