Nova iskra

С тгана 254

НОВА I С К Р А

Б рој 15 и 16

ЗОРИН ПОЗДРАВ Праскозорјв сиво... лаган дремеж јошто По саианом горју шири крила мска; Орошепо цвеће мири од мидоште, И стрепећи страсно на свануће чека. Пропирује румен на истоку бледом, Кроз завесу неба чари зоре руде, И блажении смешком она зДрави редом Песрећне и срећне, иељуде и људе. Веоград, 1899. Божа с. НиколајепиК. - У ЖУПНОМЕ ПРИМОРЈУ — ИОВЕЛА хенрик СЈЕНКЈЕВИЧ

(ПАСТАВАК) IV П |)0 но што ће да почне да се облачп за обед, г-ђа Елзепоиа позва Кресовпча да се обрачунају. Бпла је радознала какав лп ће пм бпти растанак. У лшвоту је внђала толпко занесољака, слнчнпх међу собом као да пх је .један кројач скројио по истој мерп, те је овај човек занимаше већ поодавно; а сада пак, кад је имао да оде са сломљеним срцем, поче је занимати све вшне. Била је уверена да ће се његова страст издати ма како, на је чак потајно и желела да се изда, заричући се да ће је сузбити једним погледом или речју, ако пређе границу. Али Кресович уђе хладан као лед, пре као непријатеЛ) него као заљубљен. Госпођа БЈЛзенова, погледавши га, помнсли како је н Свирском, као уметиику, пала у очи ова глава, јер је била некако особита, како није у других. Беху то црте као од гвожђа, у којима јо воља, била јача од интелигенције, са изразом донекле тупим и у исти мах неумољивим. Свирски је одавно решио да је то једаи од оних људи којима, кад се ухвате за неку идеју, никад ни сенка скептицизма неће номутпти њихову веру у н>у, нити им сумња поткопава снособпост за рад, баш с тога што с упорнпм п јаким карактером иде код њнх упоредо извесна огранпченОет разума. Фанатизам успева једино на такој земљи. Госпођа Елзенова, поред свега разума била је и сувише плитка, да бп то умола опазнти. Кресович би обратио на се њену пажњу само онда кад би то био особито леп младпћ, али како то није био, понашала се још од ночетка према њему као према ствари, и тек ју је Свирски научио да мадо боље обрати пажњу на њ. С тога га сада прими љубазно и, ношто му исплати, изјави му хладно и равнодушно, као што је обично говорила, али врло љубазним рочнма: да јој је жао што јој намерени одлазак из Монте Карла, који ће у скоро бити, пречи даљо односе. На то Кресовпч мехаиички метну новац у џен и одговори: — Синоћ сам вам сам рекао да нећу више да учим Гомула и Гема. — То ми јо особито мпло — одговори дигнувши главу. Очевидно је хтела, бар у почотку, да води разговор церемонијалним тоном и да овај тон наметне и Кресовичу. Али је довољно било погледати на њега, па да се впди да је тврдо одлучио да каже све што је намерио: — Ви сте ми, госпођо, платили правим новцем, па ми немојте сад давати лажно. — Како то разумете? — ГазуМем тако — одговори поноспо — да нити се вн растајсто са мном због пута нити сам ја с тога захвалио на служби. Новод је другп, а какав је то ви знате исто тако као и ја.

— Ако и знам, може бити да, не желим о томе ни да чујем ни да говорим — одговорн набусито госпођа Елзенова. Али јој он приступи корак ближе, замећући при том руке на леђа и испружајући напред главу, која је била скоро ужасна. — Али треба! — речо с нагласком — прво с тога што ћу до мало отићи, а друго још због нечега што ћоте дознати сутра. Госпођа Елзенова устаде иамрштена и као у позоришту увређена краљица: — Шта то значи? Али се он нримаче још бдиже, тако да му дице боше једва неколико цоди од њеиог — и поче говоритп врло енергичпо. — То значи да сам био дужан мрзети вас и вапге друштво, а заводео сам вас. То значи да сам због вас пред собом сампм постао подлац, за што ћу себи одмерити казпу. Али баш с тога иемам шта да изгубим, и ви ми морате зато пдатити, јер ћо иначе бити белаја! Госпођа се Елзенова не уплаши јор се у опште није бојада мушкараца. Није со бојада ни јектике Кресовичеве, Ј е Р ЈУ Ј е мостни лекар потпуно умирио у том погдеду. За њу је ностојало само силно изиенађење, а страх јо бпо за њу срамота. У срцу јој се породи чуђење: „МаЈз с'е8<; пп угај оЈзеаи (1е ргае, која је готова да ме растргне!".. За ову покварену и жељну авантура прпроду, свака авантура, нарочито кад јој ласка женској сујети, имала јо необичну драж. Уз то јој се морад нпје бунио иротив ма чега. Кад би је Кресович молно за један часак среће, да му допусти да јој пољуби норуб на хаљнпи, покорно, с.а сузама н па коленима, бида би наредила да га избаце. Али овај ужаспи и скоро бссни човек, овај представник секто, о чијој су се страшној енергији причале у њеном сталежу бајке, учинн јој се као нешто тако демонско, тако различно од осталих људи које јо дотле виђала, да је просто обузе нека сласт. Нерви јој боху жељни новине. А онет номисли, да у сдучају отпора, авантура може узетн иенредвиђене размере и прећи у скапдал, јер је овај бесомучник одиста готов на свашта. Кресович пак говорашо даље, облевајући јој лнце врелим дахом: — Волим, а иемам шта да изгубим! Изгубио сам здравље, упропастио будућност и постао сам подлац!.. Немам шта да изгубим, разумете лп, госпођо ?... Све једно ми је: хоће ли на ваш позив долетети десетина иди стотипа... Али вама то није све једно. — Затим ћу отићи и тајне ће нсстати — заклнњем се! Госпођи Елзеновој бегпе још само стало до тога, као женама у опште, да изгледа да је присиљена и да је морала. За то му се с притворним страхом загледа у лице, којо је одиста личидо на лице бесомучниково, и запита: — Зар хоћетс да ме убијете ? — Хоћу да ми пдатите — не новцима! — одговорн загушљиво. Затим побледи још јаче, дочепа је и загрли, а она поче да се брани. Али се брањаше као жена која пада у песвест, којој јо страх одузео присебност и снагу. V Свирски, довезавпш се у УШс Ггапсће, изађо и крето се пристаншиту, јер му се прохте да се врати у Ннцу чамцем. Чим стиже на кеј нађе иознатог рибара који, обрадован кад виде издашна госта, подухвати со с правим лигуријским хвадисањем да, га превезе ,ако ће и на Корзику, иа ма Широко превртало море до дна". Али јо шпло само о малу провожњу, тим дакшу пгго не беше ни најмањег ветрића. Свирски седе на крму н почеше клизити по глаткој површини. За тренутак, минувши прнватне јахте за уживање, приближише се оклопницама, чије су со мирне, црне, огромие труниие јасно оцртавале на нодневном сунцу. Иадуба Формидабла била је начичкана гирландима разнобојних свотиљака, због сутрашњега бада за који је и Свирски имао да добпје позив. На крајевима брода виђаху се матрози који су, гледани