Nova iskra

Број 15 и 16 ЗОБА ИСЕРА Странл 255

оздо, према пеличини брода изгледади као иигмеји. Гвоздеии бокови брода, димњаци, катарке, ветрилске мотке, огледаху се у бистрој води, као у огледалу. С времена на време између оклоииица пролазио је војни чамац, из далеКа налик на црног инсекта који се кретао одмерено помоћу редова ногу. Иза бродова почињао је празан простор где се вода, као обичпо на излазу из пристаништа, и норед тога што није било ветра, дизала и сиуштала лагано, час уздижући час спуштајући чамац у коме је седео Свирски. Сад се приблилапие високим стенама, с десие стране прнстаиишта, поред којих је игаао сив, прашљив пут, а мало ииже било је војничко вежбалиште на коме су се учпли трубачи. Најзад, обишавгаи окуку око које жубо1>аху таласи са широког мора, испливаше иа отворено море. Ван пристанигата увек има по мало ветра, те рибар поче разапињати једро, а Свирски, место да окрене Ници, уирави крму иа пучину. И вожаху со право, љугакани таласима. Сунце у тај мах западагае. Стеновита брда и море постагае црвени. Све унаоколо бегае мирно, тихо, и тако огромио да Свирскоме и нехотице паде па ум како је ништаван и сићушан живот спрам ових величииа које га окружаваху. На једаниут обузе га осећање као да је од свих, својих и туђих, послова отигаао некуд врло далеко. Госпођа Елзенова, Ромуло, Рем, сви позианици и цели онај копнени мравињак, пун грозничавости, немира, ииских амбиција и страсти, смањи му се у очима. И као човек који је навикао да даје себи рачуна о свему гато се у њему дешава, уплаши се од тога осећаја, јер помисли: кад би госпођу Елзенову заиста волео, не би му њена слика поетајала нејасна, не би се мутила, умањивала и увек Свети Урош Цар Српеви би је имао иред очима. Тако је- било пре. Свиркси се со ти како је негда, кад му се удала опа коју је волео, одлазио на пут. Онда је први пут видео Италију, Рим, Сицилију, море, плапипе аФричке — и никаки утисци иису му нотирали успомену па драгану. У галеријама Флоренцијским и римским, на мору и у иустињи она је била, с њим, све је гледао њеним очнма н свуда се обраћао њој, као да је с њим: „гледај!". Разлика оних негдашњих лета и садашњих испуни га тугом. Али га вечерња и морска тигаина мало по мало ублажшпо. Зашли су већ тако далеко да су се обале једва на-

зирале. Сунце зашло, сину једна звезда, друга. ДелФини који су се о вечерњој румени врзли око чамца, ломећи водено огледало оштрим леђима, загњурили су се сада у дубину, и ни од куда не допираше ни гласак. Водена се површина угладила тако да је једро по некад сасвим падало. На нослетку се иза брегова појави месец, обли море зеленкастом светлошћу и оеветли простор докле је око могло досегнути. Настала је јужна ноћ, подједнако и ведра и тиха. Свирски се завио у позајмљени од рибара огртач и почео премишљатн: „Све што је око мене не само да је лепо, него је и истинито. Људски живот, ако хоће да буде нормалан, мора бити наврнут на пањ природе, расги из њега као гато гранчица расте из дрвета, и постајати на осиову истих закоиа. Оида ће битн истшшт, а с тога II моралан, јер у самој ствари морал није нигата друго него само сагласност живота са природним законима. Ево ме окружава нростота и мир, а ја их појмим само као уметник, али их немам у себи као мовек, јер се живот, и мој и оних људи међу којима живим, одвојио од ирироде, престао да се управља по њеним законима, да излази из њих, него је постао лагање. Све што је у нама — вештачко је. У нама је угагаено чак и осећање природних пстина. Наши се односи наслањају на извештаченост, осећаји су неприродни, дугае и страсти болесне. Варамо једни друге и сами себе, и на крају крајева нико није сигуран да лп баш одиста жели опо чему тежи, или да ли ће умети постићи гато хоће". И наједанпут у сравњењу с овом поћи, непрегледним морем, звездама, целом природом, њеном тишином, простотом ii 0громношћу, осети сву силину огромне лажи у одноСликао г. Урош ТТредик. С1]Ма људским. .Гажом му се учини његова љубав према госпођи Елзеновој, лажом њено понаптање према њему, децп, осталим мугакарцима — према свету, дажом му се учини живот у овом жупном приморју, лажом садагањост и његова властита будућност: „опкољава ме као мрежа номисли — а ја не знам како да се извучем!" И доиста тако је и било. Јер ако је цео живот лаж, оида шта да се ради? Треба ли се вратити ирироди ? Отпочети некн живот пола дивљи пола, сеоски? Прекинути с људима и у исти мах иостати реФорматор? Свирски је осећао да је за то сувише стар и сувише скептик. За то треба имати догматизам Крс-