Nova iskra

СТРАНА 54.

Н 0 В А

Ћ С К Р А

БРОЈ 2.

чена липама, ни мало или врло мало необична. Па није из близа ни изгледала тако бела, као из далека. „ Је ли то ?" упита Павле отегнуто. „Јесте, то је !" одговори мати. „А где су стаклене кугле ? а где сунчани сахат?" упита он. Намах га обузе воља да се заплаче. Он је све то замишљао хиљаду пута леише ; да су га обманули и за стаклене кугле и сунчани сахат — не би било чудо. У том тренутку појурише на н,их два врана новофундландска пса са потмулим лавежом. Он се склони иза хаљине материне и поче викати. „Каро ; Нерон!" повика нежан дечји глас са кућних врата, и оба несташка појурише сместа у правцу гласа, радосно урличући. Појави се мала девојка, још мања од Павла, у ружичастој сукњици, око које се беше обавио шарени појас. Имала је дугачке, златасте витице, затурене назад полукружним чешљем, и фини, уски носић, који је носила нешто повисоко. „Желите ли да говорите с мамом ?" упита она нежним, меким гласом и насмеја се при томе. „Зовеш ли се ти Јелисавета, дете?" запита је мати. „Јесте, ја се зовем Јелисавета." Мати пође да загрли туђе дете, али се уздржа и рече : „Хоћеш ли да нас одведеш својој матери ?" „Мама је у градини — пије баш каву —" рече мала значајно — „па бих Еас провела око забата, јер ако отворимо собна врата са сунчане стране, навалиће одмах пуно мува." Мати се смешкаше. Павле се чудио, да му то код куће још никад није падало на ум. „Она је много паметнија од тебе", мислио је. Уђоше сада у градину. Била је много лепша и већа него она у Мусајнену, али о сунчаноме сахату нигде тркра. Павле је имао неодређену представу о томе, као о великој, златној кули, на којој је била округла, сјајна сунчана плоча место плоче на сахату. „А где је сунчани сахат, мамице ?" упита он. ■ „Показаћу ти га после", рече мала девојка брзо. Из хладњака изиђе висока, витка госпођа, бледа, болешљива лика, на којем беше нешто од неисказано бла^ гога осмејка. Мати врисну и баци се гласно плачући у њена наручја. „Хвала Богу, што сте ми једном дошли", рече страна госпођа и пољуби матер у чело и у образе. „Верујте, све ће сада бити добро — Ви ћете ми рећи, шта Вас тишти, и не знам шта би морало бити, да Вам не могу помоћи." Мати утре сузе и насмеши се. „0, то је само са радости", рече она, „менијевећ тако лепо, тако лако, што сам само у Вашем друштву тако ме је јако вукло к Вама." „И збиља нисте могли долазити ?" Мати жалосно махну главом. „Јадна госпођо !" рече госпођа, и обе се дуго погледаше право у очи. „А ово је можда чак моје кумче ?" повика госпођа, показујући на Павла, који се био сакрио у материну хаљину и сисао при том палац. „Пхи, извади прст из уста", рече мати, а лепа, љубазна госпођа подиже га у крило, даде му кашику меда — „као мамац" како она рече—и запита га за нејаке сестрице, за школу и много других ствари, на које баш није било тешко одговорити, тако да се на послетку осећао готово лепо на њену крилу. „Па шта већ све знаш, мали човече ?" запита га на послетку. „Умем звиждати!" одговори он поносно.

Љубазна се госпођа гласно насмеја и рече : „Па, деде нам нешто одзвижди !" Он намести усне и огледа да звижди, али не успе — беше опет заборавио. Тада се све смејаху, љубазна госпођа, мала девојка, па чак и мати ; њему пак од стида ударише сузе на очи, бацакао се ногама и рукама, тако да га госпођа спусти са крила, а мати му рече прекорно : „Ти си неучтив, Павле!" Он пак оде иза хладњака и плакаше, док му не приђе мала девојка, па му рече: „Та остави се, немој то чинити. — Неучтиву децу Бог не воли." Тада се опет застиде и утре сузе рукама. „А сад да ти покажем сунчани сахат", настави дете. „Хајде, па и стаклене кугле", рече он. „Оне су већ давно разбивене", одговори она, „једну сам прошлога пролећа разбила каменом, а другу је оборила бура." Па му показа места, на којима су биле. „А ово је сунчани сахат", настави она. „Где?" упита он, обзирући се с чуђењем. Били су стали пред сурим, неугледним диреком, на коме беше утврђено нешто налик дрвене табле. Дете се насмеја и рече, да је ово. „А пхи!" одговори он зловољно, „правиш ме будалом." „А што бих те правила будалом ?" упита она „када ми ниси ништа учинио на жао ?" Па онда потврди још једном да је то сунчани сахат и ништа друго ; па му показа казаљку, јадно, зарђало парче лима, које је вирило из средине табле и баш бацало сенку на број шест, који поред других беше прикован на табли. „Баш је то глупо !" рече и осврте се. Сунчани сахат у градини беле куће било је прво велико разочарење у његову животу. Када се са својом пријатељицом вратио хладњаку, застаде онде великога, плећатога господина с два велика залиска, који је имао на себи сивозелен ловачки капут и из чијих очију као да сипаху варнице. „Ко је ово ?" упита Павле, плашљиво се кријући иза своје пријатељице. Она се насмеја и рече : „То је мој отац ; чујеш, немој се плашити од њега." И она, гласно кличући, скочи страноме човеку на крило-. Он се замисли, да ли ће се он икада одважити, да своме оцу скочи на крило, и закључи из тога, да сви очеви нису једнаки. Човек у ловачкоме оделу миловаше своје дете, пољуби га у оба образа и допусти му да му јаше на колену. „Погле — Јелисавета је добила другара", рече страна, љубазна госпођа и показа на Павла, који, скривен у лишћу, плашљиво гледаше у хладњак. „Ходи овамо, синеј" рече човек весело и пуцкаше прстима. „Ходи — ето на другоме места и за тебе", викну дете, а када се с унезверена погледа плашљиво довуче до матере, ухвати га страни човек, посади га на друго колено и сада наста јахачка утакмица. Беше га прошао страх, а када на сто изнеше тек испечене колаче, прихвати се добро. Мати га поглади по коси и постара се да не поквари желудац. Говорила је врло тихо и једнако с обореним очима преда се. А затим допустише деци да оду у шипражје да беру купине. „Је ли теби збиља име Јелисавета?" упита он своју пријатељицу, па када му она то потврди, рече јој како иу је чудно, да се она зове исто као и његова мати. „Па она ме је крстила", рече дете, „она ми је кума." „Па што те није пољубила ?" упита он.