Nova iskra

СТРАНА 78.

БРОЈ 3.

»Моја љубо, ну мз свјетуј сада! !< Женска страна мудро проговара: »Господару, српски цар Лазаре! Зазор ме је у те погледати, а камо ли с тобом говорити: Ког су љубе досле свјетовале, кога досле, кога ли ће одсле, с дугом косом, а памећу кратком? ! Ал ти хоћу ријеч проговорит: питај свога таста Југ Богдана, питај шуре девет Југовића, пашенога Вановић Страхињу, питај зета Вука Бранковића, питај редом бане и кнезове, и војводе, што су у Крушевцу, — они ће те љепше свјетовати ! с( Кад то зачу српски цар Лазаре, он дозива челника Голуба, и шаље га двору Југовића, да му дође стари Југ Вогдане с девет сина., девет Југовића, и са зетом Страхињићем баном. Итра слуга итро послушала, итро дође двору Југ Богдана, па удара звекиром на врата. Прискочише слуге и слуншиње, отворише на двору капију, воде њега на танану кулу. Ту на кули нађе господаре: код готове соФре засједнули, засједнули, те пијаху вино, и господску ријеч бесјеђаху. У врх еоФре стари Југ Богдане, с десне стране Страхињићу бане, и ту сједи девет Југовића, низа софру остала господа; ко л је млађи, двори господаре. Но бијаше до девет јетрва, но јетрве дворе упоредо, дворе свекра силног Југ Богдана, и двораху своје госнодаре, а највише зета поносита. А слуга им једна вино служи, служи вино једном купом златном, златна купа девет бере ока. Ја да видиш друге ђаконије, ђаконије, многе госпогатине Како уђе челник Голубане, поклони се и два и три пута, љуби Југа у скут и у руку, и овако њему проговара: „Господару, силни Југ Богдане! Поздравља те св'јетла круна царска: ну, потруди чудо и господство и поведи мила зета свога, мила зета Страхињића бана, и поведи девет милих сина на разговор у цареве дворе. с< Скочи Јуже на ноге лагане, намах скочи девет Југовића, и Страхиња бане Страхињићу; оставише пиво и јестиво, набрекнуше слуге и слушкиње. Слутпкиње им дадоше оружје, итре слуге коње изведоше.

Чудан адет бјеше Југовића: готови им коњи под седлима. Добријех се коња доватише, истјераше коње на улицу, одјездише пред Цареве дворе. Југ дојезди, двори зазвонише. Југовићи коње разјахаше, приватише стремен Југ Богдану и својему зету Страхињ-бану, скидоше их са добријех коња. Итре слуге коње приватише, а слушкиње свијетло оружје. — Кад падоше Цару под дворове, сам их Царе с куле угледао, па он сљезе низ кулу високу, те их срете у својој авлији, руке шири, у лица их љуби, за јуначко распитује здравље, води тосте на танану кулу. Дочека их царица Милица, дочека их Вуче Бранковићу, и војвода Милош Обилићу. За господску софру засједоше. Искочише слуге и слушкиње, послужују вино и ракију — за здравицу и добродошлицу и осталу сваку ђаконију, како, брате, ђе је царевина! Цар пред њима књигу проучио. Кад господа, књигу разумјеше, господа се препадоше љуто. Сви говоре, да хараче дају, уз хараче дванајест талаца, све таоце, које Мурат пише, уз таоце девет дјевојака. :\л говори Милош Обилићу : »0, господо, црн вам образ био! Што шаљете кључе и хараче, имате их, даћете их Турком; што шаљете дванајест та.таца. имате их, даћете их Турком; ја ћу први пред таоцим поћи ! Ал што шљете девет дјевојака? Од Бога је велика гриота, а од људи зазор и срамота. Боље нам је свима погинути, но у Турке давати дјевојке Ви Мурату вако отпишете: »»Чини, царе, што си наумио; не дамо ти ништа до камена, да с њим бијеш у оба рамена! <<<( Како ће нам Турци досадити, кад нас има тридест поглавица, у свакога по ризница блага, све у тврдо жута Мљечанина! Нас тридесет када устанемо, устанемо на ноге лагане, па ризнице с благом отворимо, просућемо злато по калдрми, на дукате сакупити војску, све јунака, како ватре живе, који може стићи и утећи, и на страшну мјесту постајати, и на оштру сабљу ударити, и рањена ириватити друга,

коме није жао погинути. — Како ће нам Турци досадити ! <( Вук Бранковић поче говорити : »Нас је мало, а много Турака. Шта је наша војска спрам њихове? Кб кап воде на врело огњиште! Да сиђемо с војском на Косово, ја се бојим и страх ме је љуто : хоће наша војска изгинути, ми главари главе погубити, а Турци нам куће попалити, поробити мало и велико. Ал ви тако немојте радити, него мене л'јепо послушајте: пошаљите откупе Мурату, и сувише за дванест талаца, за свакога три товара блага и по товар за сваку дјевојку. Није ст&ио Мурату, султану, до момака и до дјевојака, већ се Турчин лакоми на благо. А што ће нам више пусто благо ? Да мељете, изјест не можете ! Ако л вам је жао тога блага, ми можемо и Вог нам је дао силовиту сакупити војску, затворити војску у градове, поватати кланце јадиковце, бранићемо земљу од Турака, бранићемо и одбранићемо. Кад нестане траве и цвијета, кад настану слане и шњегови, кад се смрзну воде студенице, кад пресгану мљети воденице, сами ће се разбјежати Турци. — Ако л ћете ићи на Косово, ја се први с Турци бити нећу: јер ја нисам дрво врбовина, кад пос'јеку, да с' омладит могу, па да будем врба кб и била; већ сам, јунак, од кости и меса, кад пос'јеку, омладит се нећу.« Вели њему Милош Обилићу: »Кнеже Вуче, што си полуђео ? ! Ми нијесмо једне женске главе, Под затвором женски да помремо, већ убојни на гласу Јунаци, што замећу на Крајини кавгу. Да идемо, да сретемо Турке, на Косову да се побијемо, ђе је свему св'јету на видику! У глас викну сва господа српска: »Хвала теби, војвода Милошу, тебе ћемо данас послушати!" — Узе Царе перо и артију, дршћу руке, писати не може, веће даде Тоилици Милану: в На, војводо, перо и артију, књигу пиши, ја ћу говорити." Узе Милан перо и артију, Милан пише, а говори Лазо: »Цар Мурате, турски господару! Чини, царе, што си наумио, Не дамо ти ништа до камена, да с њим бијеш у оба рамена!"