Nova iskra

СТРАНА 380. II 0 В А II С К Г А БРОЈ 12.

Порекло човека. Јавно предање Ернста Хекела. Превео Гер. II. Ивезић. Са одиком пишчевом. У Београду, штампано у штампарији Стојановића и Тимилића. 1901. -— 8°, страна 72. Цена 1 динар. Хекел, највећи поборник Дарвинизма у Немачкој, раоправља у овом предавању једно од оних великих општих питања која одавна занимају не само стручног зоолога већ, у опште, и сваког образованог човека. «Какво је порекло нашег племена, које су границе наше моћи над нама, којем циљу ми тежимо, — то су пробдеми в вели лепо Тћотаз. Непгу Них1еу : «који се непрестано и с неомањеним интереоом намећу сваком човеку који изађе на овет". Отуда је лако разумети, што су се о овом питању — о пореклу човека — бавили многи мислиоци и научари. Многи су од њих отукнули пред тешкоћама и опасноотима на које су наишли, када су се решили да самостално одговоре на ова питања и дођу до таквих резултата који ое нису допадали светини. Још се Нагтп (у свом знаменитом делу Постамак Фела, 1 859.) узгред дотакао овог питања. Ну Них1еу је био први који је 1 863. год. потанко испитао ово питање, и дш-сазао: да ое човек мање раздикује од виших мајмуна но ови од нижих иотог реда. Баг\ут је доцније, 1871. године (у овоме делу Порекло човека и полно одбирање) изнео ова своја посма•грања о пореклу човека и дошао готово до иотих резудтата које је већ изнео Них1еу (у својим делима: Оишта Морфологија, 1 866. г., и Природн а Историја Постања, 1870.) —■ „да је се човек понајлак и поступно развио од нижих кичмељака и то понајпре од мајмуна". У овом предавању Хекед нам не изноои ништа ново што већ није изнеоено у поменутим делима, ади начин његова излагања, дијалектика и одушевљење с којим износи и брани научне истине, у пуној мери заинтереоују читаоца. У том предавању Хекел критички испитује све податке које нам Палеонтодогпја, Упоредна Анатомија и Онтогенија дају за решавање овог питања. Ооветљује модерно схватање наше о пореклу човека, као и о његову месту у природном систему. Стога и препоручујемо својим читаоцима ово занимљиво предавање у орпском преводу. Др. В. Ђ.

Јован Дучић: Пјесме (арва. књига, Мостар 1901. стр. 163 на 12"). Инсппрација, идеја, и израз, у Дучића су у сликама. Он све види у сликама, н све изражава сликама. У њима је рељеф предмету, декорацнја сцени, драперија гесту, у њима су симбод и алегорија идеји и осећању, којих у Дучићевој поезијн нема без тог спољног оликовног израза. У том спољном, видљивом или замишљеном, што се може ма у најнеодређенијим контурама сликати — али увек може сдикати, — у том овету

Форми и боја Дучићев је свет. Идеје ако имају нечег стварног и ведиког — а он их не види нити тражи дубоко — морају му будити ма у најмагловитијим сензацијама тих одиковних импресија, ооећања не могу бити без тог видљивог израза и оим бола. Интимне иоповести, причане епизоде, драмске оцене сликане су; најапстрактније сањарије изражене оу пластичним персонификацијама. Сваки појам сликован, и свака слика неисцрпна метаФорама и симболима; свако осећање праћено геотом, и сваки гест довољан и најимпресивпији израз осећања. Једна тужна Прича сарањена је Под густом врбом и високим хумом ; на Старој арфи „поноћни анђео у магленом велу" . . . Жалооне глаое из мртвила буди

Док их вр'јеме . . . засипа прахом и увија мраком. . . или, . . . То је поноћ што сањива лута, Прошла је врх отаза и самотних пута И у грању лисном, пуном крупне росе, Запела одијело и дугачке коое. Гле врх трња ено магла подубјела То јој оста комад растрганог веда. Вера никад није без олтара и мадоне, ни Драма без арене, правда без (( узвишеног трона", ни меланхолија без сутона и бол без ноћи; одутња, Чежња, нада, никад без својих пластичних персонификација. Љубав, вечно будна је Ко офинко грашггни на пјешчаној равни Што све док спава, он сам н'јемо бдије —■ Вјековске ноћи над њиме су прошле А он ни тренут задр'јемао није! . . ., успомене су, (( с бд'једом зором", у сузама раоутим по узглављу, или, у старом дворцу Облаци ноћни врх којег пролећу II дуге дозе, бршљен и зимзелен С јабланом старим гдје се дижу гори; У опустошепом дворишту широком Старинска чесма где тужно ромори . . . У најмагдовитијим сањаријама, поетока етерска ћедија није без простора и линија, без видљивих оликаних обднка и поређења : ооамљен песник је . . . ко птица са сјеверних мора Становник магде и острва деда. Што пјева жудно измзђ ледних гора; Не питајући да д' је когод гледа, или : ... Бјежећи од јаве Ко галеб пада на вад што жуберка Да заспе на њем . . . Од слике идејн и ооећању, идеје и осећања изражене сликама: У томе је најбитнија црта Дучнћеве поезије, и у том је извору његов таленат пашао најјачег и највернијег израза. Збирка Пјесама показује најбоље како се он тим путем и развијао. — У Јадранским сонетима је неколико лепих приморских акварела, загрејаних овде-онде лаком наговештеном емоцнјом, увијених неком тајанственом магдовитом меданхолијом. То је Море ! . . . море! . . . море ! . . .