Nova iskra

НОВА ИСКРА СТРАНА 381.

ВРОЈ 12.

у тихој вечери, у отрашпој ноћи, море у валима, море'с недогледном пучином, , . . куд таласи, куда зв'језде ходе Куда јуре вјетри и гдје данак трне Тамо у пустош, коју мрак огрне Док јој се оркани у дубини роде . . . море с острвом, које је (( зарасло у шуми одива", и Ко црн галеб лежи наоред морских вала, острвом Матавуљине Поварете, са „сданим црним стељем на рубу обала", и маленом црквицом чији «врх звоника" Вири из маолина, топола и ива; једна сарањена драма у вадима, једно а гробље под широком водом в , једна сањива реФлексија, једна пробуђена успомепа: један ошивљен албум свежих сликаних имиресија, у лакој диокретној емоцији, у течном раскошном сонету. У сумраку је један мистично симболичан пејсаж; песма врло карактеристична за Дучићеву инспирацију у слици : Мрак засипа шуму, р'јеке, цв'јет и камен Ено једно гробље. Ту леже сељаци, До оуоједа сусјед, другар до другара, И док ко кандила гасну задњи зраци, Побожно капела сред љих отоји отара. А даље у селу задњи огњи згаоли Ноћ, и ту се спава, . . А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом јога кривуда стаза Бијела и гола, кратка, вјечно будна. . . Кодико дубоко импресивног у том загаситом, меланхолично-индиФерентном кодориту, у тим тако тајанствеппм и тако простим детаљима, у тпм упрошћеним, без цртежа и светлости, крупним потезима, у том Метерлинку израженом Пивис де Шаваном. Такве су, без оимболизма и израђеније Формом, Залазак сунца, Зима, Новембар, прва песма Јесењих елегија; у њима је с још неколико расејаних места у Пјесмама, оно што српска поезија има најсавршенијег у опису и највовијег у изразу. Венецијанске ноћи су у маниру познатих романтичних травестиа са гондолом и гитаром, пуне злата и пурпура у бојама, безбрижнога у изразу, и врдо срећне ћеретаве музике у ритму. У Пјесмама Лејили је једна романтична љубавпа легенда у врло израђеном егзотичном пејсажу, и оа сликама које оу искреније и са више осећања дате но у већини других. Последње ијесме Лејили оу с нешто локалне боје и реалистичних појединооти, с неколико доживљених момената и интимних исповести: само, све у паучини одвећ тражених слика, намештених речи, извијеног и силованог израза. Са њима већ силазимо у прве стране поезије Дучићеве. Мој а ијесма, Пјеснику над гробом, Визија, Мелодија из Алхамбре су из тих првих по времену радова песникових и изузев општих замерака најранијим песмама Дучићевим, пе показују ничег особеног. Опе су судбине и порекла Јесењих елегија и Отаџбине: скуп и рђаво плаћен дуг Војиодаву, монотони манир усиљених меланхоличних сањарија, помпезног и емФатичног израза, претрпаних и замрљаних Фигура, тешких Фраза, и крупних и мртвих речи као природа коју траже да сликају. Хронолошки преглед Пјесама показује једну напорну и заобидазну каријеру. Дучић је морао да прође општом судбином наших самоучких и напуштених себи тадената. Срећом, он је умео, и одлучније но и један други, ослободити се те несамооталности. Хваљен баш у слабостима, он само својој личној критици и"развићу може да буде захвалан што ипје оотао на тој храбреној отранпутици; и, ако је у Дучићу нечег сродног или бар најподложнијег примамљивом угледу који још и данас гуши многе његове савременике у стиховима, његов таденат и поетока индивидуалноот само више добијају рељефа што се и из те меке и природне везе умео отргнути. Од Јесењих елегиј а до Јадранских сонета пређен је један напредан и право погођеп пут. Таленат је тај исти, тамо и овде. Он није остао без прилика да се покаже ни у Јесењим елегијама н Отаџбини, у којима има стихова који се не морају стидети најновије поезије Дучићеве. Само, док су тамо битпе особине његове у другом реду, док оу ретороко средство и декорација усиљеној теми и спутаном маниру: еманциповане и развијене, оне су овде спонтан извор и израз његов. Колико је дадеко од бескрајиих варијација иотих конвенционалних мотива, изражених насловом и неколиким невезаним Фразама, изгубљеним у замрљаном и загушеном

пејсажу мртвих дета.ља и нехармоничних боја: — од низа неповезаних диспаратних компарација, у којима се не очекује на којој ће ое стати нити предвиђа идеја коју ће последња у једној срећнијој варници неочекивано избацити: — колико је далеко од тог збуњеног и заморног стихотворства, — до свежих акварела у Јадранским сонетима, до загрејаног романтичног дневника Аејили, до сенсуалног мрамора у Чежњи, до дубоког мистичног симбола У сумраку, до умиреног пурпура и (( промуклог водеиичног точка" у Заласку сунца, н до, чак, ћеретаве гаоконаде Венецијанских вечери. У тој еволуцији Дучић је прејурио и српско аматерско књижевништво и лутање по угледима. И од Заласка сунца требало би рачунати са врлинама и манама једног развијеног талента: да, и у последњим и најбољим песмама његовим не би требало још непрестано видети пре један општи и дефинитивио упућен, него ли и потпуно изражен и одређено изражен карактер. Збирка Пјесама је још, прво, незаустављена историја једног талента, и кад не би било других, критика има врло деликатних тешкоћа да д& једну потиуну олику и непогрешну оцену његову. Не снебивајући се тог баналног околишења, критика ће непогрешнија бити ако одсечној глобалној Формули суда претпостави што бдижу — опет сугеотивну али са мање грубих потеза пеихолошку анализу његову. — Карактер тај, није још изражен увек доследно и на начин који овај уметнички род тражи, Не застајући на томе колико је тај извор импреоија у сликама узан и каткад ипдиФерентан израз једног талента у поезији, ова особена поезија изиокује, вЈПие но и једна друга, врло деликатних уметничких захтева. Њој је мање но и једној другој довољан само природан таленат. Ако неће да оотане на судбини једног стихованог описа иди Фотографије, било да у инспирацији иде од слике идеји или да идеју изражава сликама, она мора у обојима да нађе спонтаног, поетског израза, да нађе одговарајућих боја, не губећи никад рељеФ главне идеје и хармонију целине и делова. Једна песма, ма с колико срећним импресивним сликама, биће иото тако мало песма ако тражи заморни напор да евоцира неку далеку тражену алегорију, као ако се у стиховима задовољи једнпм депим п живописним мозаиком неповезаних слика и диспаратних боја. Са поетском и сликарском ј печатљивости, она тражи особито развијену артистичку осетљивост нијанс-а у сензацијама, она тражи богат извор свежих импресија у таленту у коме ће сдике обновљене и оживљене добити један особени интензивнији израз, не губећп зато — ни у најидеалнијим Формама —- оних битних реалних црта преко којих се само оне могу преносити и утицати као такве па нао. У поетској „призми" Дучићевој је једна отрана која је, ако не увек собом, начином на који је изражена, каткад тешко помирљива са тим захтевима. Љубави ка пластичном и живописном, очекивало би се да следује и сликање оа одређеним контурама и бојама. Дучић воли неодређено. . . неодређено у једној нарочито траженој и замишљеној средипи мало познатих романтичних и егзотичних детаља, у једном особеном свету, који ће најмање строго тражити одсечних линија и одређених боја, у коме ће најслободније испредати легенду живота са дегендом средине: у неодређеним сензацијама наговештених осећања, магловитих идеја, растегљивих Форми, неразазнаних боја. Он који слика, једва да је се у неколико места заборавио да дЗ, импреоију онога што смо се ми с њиме прошли и видели. У доживљеној историји или у сањаријама, његови су стихови увек у пустињи, у земљи бамбуса и лотуса, у старом негде нануштеном дворцу под сводовима Алхамбриним, на негдашњој венецијанској Нијацети. Јадрански сонети имају маолине и смокве, али немају Далмације и Јадрана, ГЈоследње ијесме Аејили имају (( опустошено двориште широко" Старинска чесма гдје тужно ромори. . ., али немају Моотара, . . То једино проФано геограФско обележје је на корицама књиге. . . Своје класичне индиФерентне слике храни он митологијом и католичким ренесансом. Као ТеоФило Готије, (( католички паганац средњег века в , он заљубљено пева Мадону, оп олика капелу, кивот; његово дивљење и вера не могу бити без олтара, ни његови „озарени ликови 8 без ореола. И тај особени, егзотични и сањиви свет омотан је неком магловитом, нераздвојном копреном загаситих боја и меланхолично симболичних детаља. Три четвртине песама Дучићевих су у ноћн. Он воли