Nova iskra

— 839

Љубав њеном срцу јоште није знана. Ловица је вредна, јер целога дана, По шуми и пољу, весело и орно, Кошуте и срне гони неуморно. Ал' дан када сјајни на смираје зађе; Кад вече са брда с мрачним велом сађе, Кад уморне нимФе сан у шуми стигне, Тада се богиња пут облака дигне. Са сребрним луком, с којим у лов креће, Променљивом небу Фоибус узлеће. И док ветрић игра са лаким јој велом, Она звезде лови по обзорју целом. (Ступи на предњи део позорнице.) О ловице сестро, и ја волим тебе, Јер сам и сам ловац од кад знам за себе, Ловац који стуиа у пећине мрачне И за гриве хвата лавове дивљачне; Који мишцом снажном своја дела ствара, Те шумске и људске монструме обара. Могу немогућв кад год ми се хтедне, Занат ми је само: тући непобедне. Јуче хидру с Лерне смрвих јоште с јутра, А злог Диомеда победићу сутра. (Стионутом песницом ирети нут хоризонта) Сутра! . . Јер Немезис и ако је спора, Иде и крвава свануће му зора. (У један мах ое смири и као разнежен) И небо и земља заспали су ти'о, Дах мирисне руже у круни се свио; Под маслином светом Хамадријад снава, То је час иримирја, — све се окрепљава. Мир божаноки с неба шири крила своја. Ко језеро мирно сад је душа моја: Све што ври у мени да чудеса ствара, Личи бразди која тиху воду шара. Све у васиони мило је сад мени ! Са мирисом свежим борова зелени', А пијан божански, ко што чешће бивам, Ја удишем жељу да живот уживам. (После кратке паузе поново седа за сто; Срећан сам, па хоћу да то буде свако! (Слугама који тужно гледају) Опијте се и ви, та то је бар лако. Први слуга, Господару . . . Хераклес (Пошто је погледао око себе) Шта је? — Мртвачки сте бледи. Разведрите лица, та нисте у беди! Кад гост какав дође, крај пића и јела Треба око њега да су ведра чела. Први слуга Опрости, ал' нама до радости није. Хераклес Ево како човек треба бол да крије. (Сипа у чашу) Гле! теби напијам а за пропаст јада! Први слуга, (с ужасом) Не могу! . . Смрт страшна у кући је сада!

Хвраклес Смрт?.. Знам ко је умро: она туђа жена. Нек ночива мирно за вечна времена! Тече време, тече као река моћна И односи људе, бића слабомоћна. Од колевке јоште гроб чека на мети: Родила се била, мора и умрети! Даље, дакле, с тугом пријатељи моји! (пије) Ја пијем у здравље домаћина своји'! Нека Адметоса свака срећа води, Све нек му је живо догод живот годи, Иајвише Алкеста: супруга и мати. Први слуга Ћути! Хераклес Нек их срећне свака љубав прати! И нек пример буду.... Први слуга Доста тога јада! Ћути!.. .Јер краљицу сахрањују сада. Хераклес Није ! . . Лажеш ! . . Лажеш ! Други слуга. Истину ти збори! Хераклес Ај, несреће грозне! А слутња ме мори. Адметосов немир, па сјај који преста, Па црнина ваша . . . мишљах : јест, Алкеста! Ах, и поред слутње и ужаса њена Ушао сам к вама ... И од тога трена Исцрпљујем понор у ком разум тоне, И сузе вам вређам што се за њом роне! (Одбаци чашу и скида са чела цветни венац) Опростите сада! . . Ал' душу ми пече, Адметосе тужни, што обману рече! Први слуга Обману је реко да сачува госта. ХераклеС Тако је! . . И увек пун врлина оста! За то ми и драг је сред несреће своје. Заборавит' не ћу гостопримство твоје. (слугама) С покојницом врлом куд одоше, реци! Где ћу да је тражим? Први слуга Капији иотеци Што Лариси води . . . Светом лугу иди, У њему се гробље владалачко види. Хераклес 0 мишице моја, бранила си људе, Ал' о снази твојој данас нека суде: Каквог славног сина, неправди на јаде, Тирентска Алкмена краљу Зевсу даде,