Nova iskra

— 840

Први слцга Куда? Хера, клес Ево зоре . . . Гомиле се виде. Погребничка пратња већ са гроба иде. Танатос већ вреба у прозрачној тами Час када ће мртви останути сами. Као грабљивица кад голубе нађе И он, шуштећ' крилма, гробу ће да сађе. Али црни кобац нек опрезно слази, Има неко скривен што на њега пази. Ја ћу у тишини, кад наступи доба, Сирота Алкеста, лежат' крај твог гроба;

Иа када се спусти то страшило свега, Гвозденим ћу стегом дочепати њега. И удавићу га ако треба само! Из ових му шака никуда не дамо, Догод, лопов, мужу отето не плати, Догод му Алкесту у живот не врати. А побегне л' нодлац од освете моје, Ја ћу ипак дело довршити своје. Треба ли у Адес ил' у Коре саћи, Ил' до мрачног Стикса — ја га морам наћи Од гласа ми страх ће целим паклом проћи И ја ћу вам с живом покојницом доћи! (СВРШИЋЕ СЕ)

{Јеоско вече

рекрилило вече раван, Сјај звездица сипи меко; На раскршћу коло нева Лако игра и попева На раскршћу рај се стек'о. Ја им слатку песму чујем, Где се губи преко села. Певач с гране с песмом стао, У севдах је славља пао, Драга му је долетела. Кола крче отуд с рогља, Ајде жеро, ајде воко! И певуши ратар млади: Јер је драгој на ливади Пољубио црно око. Алексинац.

Пуцањ један, песма, врисак, Гајде брује — иду свати ; То је нева доведена, Радује се својта њена, А благослов Бог ће дати. Свеж ветарац подухује, Зелене се гране клате ; Лишће шушти, тајну збори, По сумрачју звук се ори, То је песма лепе Злате. Све се губи тише, тише... Уљуљано село дрема. Из шљивара мирис струји, У даљини река хуји, А село се за сан спрема. Д. Ј. ФИ(ЛИповит\,

..

-€! Диетићи Ц ј(ПЕСМЕ: У прози, ПРИ^ИЦЕ, ИМПРесије)

ЈТрва Јесења Зима (■Ап41:о1е Ргапсе, 4е 1' Асас1ет1е 1гапда1зе).

X,,

^ладна и тиха киша, што иолако пада са сура неба, као да ме зове, луна тихо на иоја окна; она само лако шуми, а, међутим, пад сваке канље жалосно одјекне у моме орцу. Док ја, седећи у огњишту, с ногама на, прекладу, па лозовој ватри сушим здраво блато са путова

и њива, монотона киша задржана моју мисао у меланхоличној сањарији, и ја снивам. Треба отпутовати. Над шумама јесон тресе своје влажне копрене. Ове ноћи дрхтала су звучна дрвета нри првим ударима њених крила по узнемиреном небу, и ево где дође нека тешка сета са запада, са кишом и маглом. Све је немо. Ужутело нада лишће, без песме, на алеје; животиње, на све решене, ћуте; само се киша чује; и та