Nova iskra

— 327 —

Доле у градини сеђаше Марта еа чиком. Осмех им на лицу, а мир у души. „Нека се Бог смилује и његовој души," отиоче Марта. — „Погрешио је много, али који грех данас остаје неосвећен. Није требао све то учинити, али ко може да зна и одмери путеве Господње?... Можда и он сам све то није хтео; борио се, али се противу судбиие не да борити." „Знао сач ја да ће са њим тако нешто бити," одговори чика. „Још и онда, кад нас опа не хте послушати, већ одбеже са њим. Има људи који су од сгворења свога ту само да другоме јад нанесу и нод својим рођеним болом угину. Такав ти је и Митар био."

Говорили су о Митру, чије тело пре неколико дана беше Морава избацила на спруд више Гајкове воденице. И док је вече лагано силазило и ноћ се полагано спуштала, путем што води Микичиној кући указаше со две људске нрилике. У њиховим младим лицима огледала се она озбиљна и света радост, која покрива лице човечје кад у души све добро поново оживи. Поверењем и љубавл>у, најлепшим и иајсветијим што груди у својој унутрашњости крију, сијала су њихова млада, тако нанаћена лица, а у веселим очима као да се сијало сјајно оружје: заједно се борити противу свега злога. 1903. год. Дражђани.

Ка МЈесечт/шм

јесечина... Тихо!.. Вим далеко, С терасе бујне, море широко Модро и свјетло — мртво; тек кадгод О секе пљусне туробно, дубоко, Ко тежак уздах! — Мјесечина... Тихо !.. Сањам и чезнем, док тамо у ноћи Чујем како пјева рибар у самоћи »Вјени сул мар!.. к — „Дођи на море Ево баркета спремна ми је мала, Она те чека; дођи да пловимо Далеко од краја игала и жала, Кроз ноћ на мору... да ти кажем жар Срца што љуби!« „О, вјени сул мар.« Крф 7/Х 1903.

Мјесечина!.. Тихо!... Чујем једну бајку ПЈто шуми с неба и пада по води, Струји кроз душу! Ја јој не знам рјечи Нит' њезин смис'о — осјећам да ходи У сваком шуму, блистању и трењу, Под сводом грања — свуда гдје се крије Најтања сјенка!.. Но ја знадем јасно, Ниједна нојца да још била није Без бајке ове, којој нико јоште Не појми смис'о!.. Биће Господ сами То блуди и шапће у ноћи и тами Бајку пуну туге, праштања, милоште!.. Јлков Шднтии.

ГОВОР "јоспође Савке Д-ра Ј. Сувогића, држан у сали ЈЗелкке Школе 5. октовра 1903. г., као прво предавање Дола Српсккх Сестара."

ваки народ, који тежи за културним напретком, мора увек почети од детета. Од начина одгојења и образовања деце зависи њихова будућност и будућност народа из кога су поникли. Домаћа и школска педагогија мораће, пре или после, променом система уступити место иидивидуално-психолошком развитку детета, прилагођавајући мртву књигу живој речи

и живим примерима, јер је индивидуални развитак човека покретач модерне културе. Модерна социологија, нак, тежи да у масама народа оплемењује душу и срце а карактер оснажи, те да тако сваку особу стави пред суд само њене савести. Ово нам изгледа као утопија, као што нам изгледа и Ломброзова психолошка паталогија злочИна. Зар нису и умоболне окивали у ланце и мучили, да из њих „истерају бес" ? Нису