Nova iskra

— Марија Ивановна! 0, Марија Ивановна! — викну још један пут Тихонић. — Јееи ли жива? Од евежег ваздуха она дође ееби и отвори очи. — А моје коње заклали ноћас! — рече им Тихонић — Зар ви ништа нисто чули? — Како да нисам чула? једва чујно нроговори Марија Ивановна и лахну руком. За тим се с муком подиже на ноге. — Ето, Тихонићу, каква те је несрећа снатпла рече она тужно — а ја сам мислила да ће и нас то исго снаћи. Еако су се клали! Господе, што сам ја преживела за ову ноћ. — Клали се? зачудише се сељаци. — Ти си се ваљда плашила, драга? Ваш си се наплашила! Клали су се, велиш, је ли ? Гле, браћо! А ето, њу нису ни дирнули. — Била је иод санкама — речо Тихонић — а и њу би. — Ја већ не знам како да ти се захвалим, Тихонићу? — рече Марија Ивановна. — Ти си мене и децу спасао. Ти си имао право. Али тебе ми је жао, јадниче. — Шта ћош?.... Вожја воља — рече Тихоннћ разгледајући задње ноге доратове, које су вуци оставилп по снегу. — Шта ћеш? Оад сам остао сиромах, несрећан. Еј, жалости моје.

Са свим се свануло. Мећава се утншала, само је још ветар дувао у пољу. Сељаци су на рукама однели Марију Ивановну на нут до својих коња а затим је одвезли у Суму њеној матери. Кад је ушла у нредсобље кућице, у којој је становала њена стара мајка, њој се чпнило као да се још није иробудила из страшиога сна. „Зар је све то, што се досило с њоме, била јава? Зар су заиста вуци заклали кочијашеве коњо па два корака далеко од ње.... ноћас, у пољу, по страшпој мећави, а њу и децу нису пи дириули ? Они су остали живи. Како је она могла поднети, преживети све то?" Стара мајка Марије Ивановне истрчала им на сусрет и иоче грлити ћерку и унучиће и свлачити их. Марија Ивановиа скиде мараму с главе. Тада је мати опот иогледа и од један нут у страху узвикну: — Шта је теби, голубице моја? Каква ти је то коса? — А шта је? упита Марија Ивановна зачуђено и такођо уплашено. — Како шта је? Погледај се у огледало. Марија Ивановна дође пред огледало и погледа се. Њена дотада днвна и сасвим црна коса била је сад беља од снега. Оседела је за једну иоћ. С руског ирспела 3. Ч.

О, дођи, дођи...

н,

1оћ скрива земљу копреном танком, Све већ давно спи. Још мало само, па гиханим санком Заспаћеш и ти. А песма моја без наде и краја Само тебе зна; Док масец влада и ноћ пуна сјаја Тебе зовем ја.

О, дођи, дођи под заштитом ноћи, Земља спава сва; Док поноћ хуји тајно, пуна моћи, Чекаћу те ја. Проћи ће младост, а за тренут само Младалачка жуд, За један гренут да вечност познамо Даћу живот худ.

Испићу пехар пун миља и жуди, Испићу до дна, А после.... после клећу живот худи И ноћи без сна.

Бсоград.

Јела

— ш —