Nova iskra

— 341 —

ИКОНОГРДФИЈД МАНАСТИРСКИХ ЦРКАВА У СРБИЈИ — Ог. Влад. Р. Петковић —

(овршктак)

коро у свима црквама нагаих манастира налазе ео и слике њихних КТИТОра. Ови обично држе у рукама своје задужбине и нредају их Христу, Вогородици или ономе светитељу, коме је црква посвећена. Ну врло се ротко код више цркава ова сцена дајо наћи на истоме месту. У Љу1рО бостињи, Ариљу, Каленићу, Враћевшници она је ф у ' илустрована у нартексу. У Манасији, Раваници, Ш Белој Цркви, Грацу, Студеници, у црквици а Јоакима и Ане, у Рудепици, ВолуКу њу нала^ зимо у самој цркви. У Жичи су ктитори иредстављени на улазномо зиду исиод куле. У Манасији, Раваници и Велућу ова је сцена нашла места на северној половини западнога зида, а у Белој Дрквп на западноме делу севернога зида; у Грацу, Студеппци и црквици Јоакима и Ане на западномо долу јужнога зида, а у Рудоннцп на јужноме делу занаднога зида (еа нродужењем иа јужном зиду). У Љубостињи су па северној ноловинн западнога зида у нартексу илустровани кпез Лазар и кнегпња Милица, а на јужној иоловини деснот Стеван и ,;ош јодна личност. У Ариљу су на јужпомо зиду ириирате илустровани Мплутип (,,СтеФаш, кралв всо српске землш и иоморскјо Урошв"), кога озго благосиља Исус у допојасној слици представљен, до Милутнна Дрпгутин са црквом у руци („Сте ®апБ кралв и први ктиторв"), а до њога краљица жена му („Еатолина кралица"), док су на соверној половиии заиадиога знда илустровани сннови краља Драгутина („сннове кралга СтеФапа") Владислав и Урошица. У црквн је прома .једпоме родослову (Копоринскоме) био сахрањен овај послодњп. У КалениКу су на соверномс знду принрате илустровани: Петар, брат Вогдаиов (који се и данас познаје), до њега један човек н једиа женска, којнма је окренут „благочастиви деспотв СтеФанв". Слике еу пробијањем ирозора на овој страни оштећеие. Дола нредстава постаје разумљнва једним занисом који је угребен псиод лика Стеванова: „Се (?) киша (?) ктиторк Пстлрк врдт протодокшарокк, госпога Мидицд протодок11арицд, Богдднк протодокигарк. Скгагомоу ХР Л " лаоу ктиторк К1ЈСТК клдгочлстикии Стефднк деспотк Лдзлрекикк. Герлсим писд ,,5ф;г(?) = 6963 (= 1455)." Цела ова, страна била је нревучона једним слојем малтера, који је нрошлога века екннут и том су приликом споменуте слико и овај запис нзишли на впдсло. У Коиорину јо на јужној ноловиии западног зида продстављен „кк Хл Кд клдгок^крни деспотк Стефлнк"". Све јо остало на овоме знду закрочеио. У Враћевшпици је иа јужноме зиду партокса представљеп велики челник Радич ИоступовиК, где заједно са Св. Ђорђем, коме је храм посвећеи, подносп цркву Христу. Најленшу слику ове врсте пружа нам Манасија. Стован Деспот („деспотк Стефлни гнк кксех^ срккскух^ зел^лк") у природној величини иасликап, у оделу раскошпо пскнћеноме н извезеноме, предаје цркву трима аиђелима, внше чијо главе стоји заиисаио : „стдлТроицд". (Ваља имати на уму, да јо црква посвећена св. Тројицн). Црква, коју Стеван предаје, верна је слика даиашн.е цркве, иу само без сл,дашњега нартокса У доба, кад је

слика рађена, овај нијо бпо, поуздано, још дозндан. У Раваници држе Лазар н Милица цркву у рукама (црква има и спољашњи нартекс) а доле су насликана њихова два још веома млада сина: Стеван и Вук. У Велућу неки човек, чије се контуре једва дају распознати, нодноси црквуједноме од светлх ратника(?). (Могућноје, да јо црква првобнтно била посвећена Теодору Тирону). Слике су веома избледеле, те се њихове контуре са највећом муком назиру. И у Грацу је ова сцена утицајем нопогода скоро сасвим уништена, те со веома тешко даје распознатн. Сасвим десно нродстављена је једна женска са круном на глави (по свој прилици краљица Јелена, ктитор овог храма); у десној јој руци црква, на ко.ју указује левом руком. До њо је продстављен један човек са круном на глави (врло вероватно краљ Урош 1), а пред њим још дво личности, од којих она нанред, нзглода, да је Вогородица. Она са гестом молитве ириводи све њих Хриету, који седи па престолу. У Милутиновој црквици у Студоници (посвоћоној Јоакиму и Анн) држн Мнлутип („Стефднк Оурошк по шти кжшеи крдлћ, И СДЛАОДрЖЦК кскх^ зшлк СрПСКУХ^ И поморкских^") обема рукама своју цркву, до њега стоји Симонида („Симонидл по лллти Божинзи крдлицд комнинд (?) Пдлеологинд") са јако уочљивом коаФиром (нешто налик на коаФиру чотпри женско у Вело.ј Црквн) и са круном на главп. Пред њима Св. Ана, која држи Вогородицу у наручју и Св. Јоакнм, а сасвим на крају Исус Христос. У Руденици је представљон, но свој прилици, десиот Стеван, кога рука Вожја благосиља из облака. Он држп цркву, а до њега стоји брат му Вук ( ;; Блккк.... крдтк Стефлнл деспотд"). Овај има исти гост као и један човек и једна жена, који су представљени одмах до њих на јужноме зиду нспод прозора (запис јо потпуно избледео, те га је данас веома мучно прочитати). Стеван носи крупу на глави, Вук има нимб око главе, док су поменути човек и жена нредстављени без пимба. Нарочито јо интересантна представа ове врсто у Белој Цркви код Карана. Један волможа у раскошпо искићеноме оделу, на коме су норед других шара нзвезепо и тице у грању, подноси цркву Богородици, која држи Христа у рукама. Овога ктптора прате четири женске, које имају веома интересантну коа®нру. Од њих она, што стоји одмах до велможе, изгледа да јо жена, а остало као да су довојке. Запис, што со у неколико реда находи изнад велможино главо, веома јо тошко одгоненути. Изгледа, да се као ктитор у томе заиису сиомиње жупаи(?) Брајан(?) са женом и кћерима. Изнад улазних врата у цркву или у припрату уступљено је обично место Смрти Богородичиној. „Марија умире тамо, где сунцо седа; на Истоку где се сунце рађа, она је жива и држн Исуса". И доиста на Источној страни на средини свода олтарско апсиде насликана је обично Мајка Божја као ,,У1ргјХот(^а тт оо^арсор" („шпркшди некеск"). На заиаду иак можо бпти места само њеној емрти, с тога ћемо у већнни цркава наћп сцену смрти Богородичине на овој странн више улазних врата: у Манасији (сцена веома Фрагментирана), у Раванпци, Никол>у, Ариљу, Белој Цркви, у