Nove borbe : roman iz Istre

58. ВИКТОР ЦАР ЕМИН

му милу ријеч каже, да му пружи воде, да му мртву очи стисне... Стотину ми се већ пута приказао у сну, и сваки пут га гледам, како се тешко дијели од овога свијета, и чујем га, како ме зове... а ја немам ни толико, да платим за покој његове душе... Балдо сједе на своје првашње мјесто. Мало поћута, као од тренутачне неприлике па упита: ње е— Зар се није иза њега ништа нашло 2 | — А шта да се нађе Оно мало прогутали трошкови: лијечење, укоп... а друго отишло. Куд ћу ја, сирота! — закука па се покуњи. | — Биће, да је ипак нешто остало, од прије... = проговори он након станке. Она скупи обрве и дуго га погледа. — Каква је то у тебе памет2 А твоје школе 2 А очева болест Смрт Ништа, ништа није у нас чисто. И кућу и земљу, све тишти дуг... — Ја сам мислио, да је то већ брат изравнао. — Хтјела сам ја, да се штогод на рачун плати, али он ни чути. Вели: како би он могао пустити, да

му рођена мати страда Другим је свима добро, го-

ворио он, душица му се раја наужила! а мојој старици да буде зло! Трошило се, морам рећи... У неђељу ме није пуштао без мрсне јухе, а бринуо сем за моју обућу и одијело. Морала сам га слушати. Напомињала сам му дуг, али он је увијек одговарао, да за то има времена...

Глас јој се прекиде у јецају.

Претргнутим ријечима дала му је она погледати у црне дане, што ће јој притиснути старост. Они, којима дугује, тражиће своје, неки се већ јављају, камате расту, сама суха биједа!

— Ево на своју ти душу присижем, да у цијелој кући нећеш наћи ама ни једне крајцаре... Тјерају ме, да платим порез, а ја немам откуд... Да, видиш, и кад си већ ту, нека знаш... Ових дана сам ти хтјела поручити...

Он се у себи церио:

— Позната пјесма! Хоће стара, да ми штогод измами...