Nove borbe : roman iz Istre

60 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Она се није могла више уздржати.

— А шта је пак вама скривило оно моје несретно дијете, да се нисте никад удостојили почастити га ни једним словом, ни једним погледом Јесте ли га када позвали себи за стог Јесте ли му ма једном само показали мрвичак добра срцаг А ти не знаш, како је било тешко њему, ти не знаш колико сам пута видјела, гдје ради тога трпи и плаче!.. И није ме Бога страх, да ти кажем, да вам у таквим часовима нисам жељела среће, не — ни вама, ни вашој дјеци... Па и вечерас, кад си оно дошао, мени је у први мах налетјело нешто, да те гурнем од себе онако, како си ти тјерао моју крву, твогнебога брата...

Зарида, а у њему се просто узвитла бијес. Био би најволио отићи, с мјеста, али куда овако уморан па и у ово доба. Сложи лисницу у џеп, искапи што је било у чаши, устаде и речо опоро:

— Доста ми је... Гдје ћу лећи2

Она му јецајући показа руком покрајна врата. Он се покупи и оде у часу, кад је на кухињска врата улазио здепаст сељак дебеле главе, прогрушане косе и браде. Балдо у њему одмах препознаде сусједа Томаша, с којим се њихова кућа од давнине пазила. Али како је био мрк и зловољаст, замаче равно у собу, затвори за собом врата, напипа у тмици кревет, свуче се и леже. Чуо је, како се вани шапатом споменуло његово име. Обрати пажњу, али разговор је међутим запео. (Он се онда окрену на другу страну и покуша да заспи.

Није могао заспати. Мајчини га пријекори узбудише ванредно. У њему је ту узбуђеност још јаче подјаривало вино, па није никако могао себи да нађе мира. Пред очима му се створила слика покојнога брата. Видио га као дјечарца, кад се први пут дијелио од куће, да заброди морем. Сјетио се опет оне његове најмилије сање: постати капетан, па и непрестаних молба, с којима је доходио к њему, свом старијем брату, да му помогне. А сјетио се и оне грубе

ријечи, којом га је ушуткао за увијек... Балдо задрхта