Nove borbe : roman iz Istre

62 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

— А онај делија, што пише доље у опћини, они „луторан“, те пушта да му мати душу губи, јер неће да иде комо га зове њезин завјет2 Ја не знам, кумо, камо да се она чељад не боје Бога! Али право вели капелан: сатјераће Бог тим мудроњама црвау уши да их расточи и да им покаже, како су јадни и маљушни! Но док се то збуде, вели капелан, наша је дужност, да узнастојимо одвратити од себе гњев Господњи. Сад је, вели, право вријеме. Стари начелник отишао, доћиће нона метла и помешће све који нису за Бога и нашу вјеру.!.. Сви су криви, сви ће и да плате... Биће грдног натезања, ја вам кажем. ;

= А је ли у том и он, — моје — јави се Кате након шутње.

— Балдог Не чује се ништа. Он је човјек, како бих рекбг — онако више на вјетар... Чини се да он себи не разбија пуно главе низашто. Служба као да га се много и не тиче. Друштво му је свакако милије. Па и добар залогај, и крепка капљица. Лаган живот — то да је, веле, њему најпрече...

— Биће да зарађује доста.

— То не знам.

Настаде шупња. Кад је затим Томаш изишао, обесели се Балдо.

— Сад ће ваљда настати мир...

Но у кухињи је још увијек горила свјетлост.

= Шта чекг2 Зашто не легне2 — љутну се он. Домало га ипак облада сан и свијест му се изгуби у мраку. У неке се трже и кроз сан му се причини, да се у соби нешто макло. Но како је на, то изнова настао мук, он се опет уљуља у лријем прије него ли је могао разабрати и распознати сјену што се међутим полако и опрезно одшуљала из собе.

Откако оно оде Томаш, на душу се старици слеже некаква мучна тјескоба. Ријечи што јој их је добацио син; — Имаш зло срце на дијете а ништа ти није скривило!“ дирнуле су је немило и она пожали што није знала да се уздржи на онај његов глас док је говорио о свом једином дјетету! „Још се није све угасило у њему“, — помисли и би јој не-