Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ | 63

што лакше. А дијете јој није никако могло из памети: што даље, то се у њој све већма разгарала жеља да га види. И сјети се слике у лисници.

__ Како сам се оно окренула од ње! Ни да је јадно што криво... = |

Нешто добро, велико, једино материнском срцу знано, дизало се у њој и овлада је сасвим.

— Тамо је слика... сину јој као блијесак мисао

док јој се поглед упро у врата, на која је оно отишао Балдо. Е : Осјећај раздраганости подиђе је по свем тијелу. Не размишљајући пуно, устаде и без колебања, као под утицајем неке више "силе, ушуља се крадом у собу, напипа капут, извади лисницу, па се врати к огњишту. Још није на своје обично мјесто право ни сјела а већ је слика мале Цвијете дрхтала на увенулим јој уснама. Онда је принесе очима и 3загледа се у њу сва блажена.

Над главом јој је висила лукијерна. У оној нујној "уљаној свјетлости чинила јој се слика драге унучице као некакво бл:го привиђење што моли за опроштење. А видјела је у њој нешто: у оним ситним цртама младога лишца читала је и своју једину срећу, дјетињство своје дјеце... гледала је њихов први смијешак, слушала њихов први глас, прво слово... И за чудо, она као да ту срећу преживљује, дочарава и сада. Оне малене очице на слици говоре старици давно неслушаним гласовима, а усне као да је саме позивљу, да их љуби.

Лукијерна догараше. Што је свјетлост већма гаснула, то је старица виђела дубље... Десна јој је рука са сликом клонула на крило, док се из лијеве полако испузла лисница, из које се на тле просуло нешто папирнатог новца... Високо у димњаку хујали ноћни вјетрови. Старица прислоњена на зиди обавита мраком снивала је о својој прошлој срећи. И тако остаде до зоре.

А кад се он у зору дигао и, не нашавши у џепу лиснице, бануо галамећи у кухињу, стара се мати на огњишту трже, скочи и престрашено врисну. Он се