Nove borbe : roman iz Istre

66 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

каже, па замакну у своју собу. Марију је бољело гледати оца у тим мукама, али им није досезала дубине. Откад је у ње донекле ослабио овај страх од оружника, судаца и затвора, цијела јој се ствар није чинила онако страшном, па је очеве испаде и навале одбијала на његову старост и темпераменат. Бодрила је још и она Балдова мирноћа и оно његово поуздање у себе, па кад би јој на очева жаљења црне мисли и опет закљувале у глави, отјерала би их махом оном својом обичајном :

— Он ће то већ поравнати...

Али Балдов повратак поколебао је понешто ту вјеру.

Била је у кухињи, кад га је угледала, гдје се враћа сав отрцан и испребијан од дуга и рђава пута. Из намрачена му лица и застрта погледа разабра, да не носи ништа добра. У томе је утврдише и прве његове ријечи:

— Ја луд, кад сам онамо пошао !

И онако суморан и љут суну у гостинску, па се спуштених руку, попут одсјечене трупине, завали на диван и запуши шумно. (Она се полако ушуља за њим, стаде насред собе и приупита тихо, готово бојажљиво:

— Не да ништа 2 |

— Не да, јер нема. Но ни по јада, да је само то... Али да видиш како ме дочекала и... Ја луд! заинтачи и лупивши се по челу додаде — Какво понижење! Колико ругло!...

Марија и не покуша да пита за разлоге свекрвином држању. Она је те разлоге погађала, а било јој је, као да у себи осјећа жалац оног старичина нерасположења.

Не каза ни ријечи. Шта више, док је Балдо, одмахнувши, приповиједао свој сусрет с мајком, дотле се она држаше, као да се све оно ни најмање ње не тиче. Он то примјети и, како му је душа била мрачна, дочека то као некакво омаловажавање, и више, као изазивање. На послетку га то раздражи.