Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 67

— Видиш, ја морам да се за твога оца ломим и мрцварим, док ти за моју матер немаш ништа ДО презира.

— ја је не познам. — Одврати она жацнуто. Јеси ли ме када повео к њој 2

— Јеси ли ме питала...

Она не одговори.

— Зловољан је — помисли — па хоће да се искали.

И доиста, било је тако. Све, што му се горе у Грабровом слегло на срце, хтио би сада некуда да одвали. И узе да се разбацује пријекорима, жаљењем и убодима. Марија је шутила, само што "би од часа до часа погледала нагло на врата од страха, да се стари одједном не појави. Међутим, тај је страх био сувишан, јер се она бура у њему већ стишавала полако. Када пак мало затим дотрча у одају мала Цвијета, све се, као по обичају, изврну у игру.

Марија изиђе да завири у кухињу, па кад сеи опет врати и примјети, како сеје с Балдова чела откинуо и посљедњи облачић, јави се тихо, сасвим тихо:

— Хоћеш ли, да ја оцу кажем ...2

— Остави, рећићу му ја.

— Све!

— Виђећу.

Застаде часком, као да размишља:

— Пусти, ја већ знам. — рече па се прекиде,

јер је морао да одговара на сва она питања, којима је сада мала наваљивала на њ.

- Дујам, чувши Балдов глас, уљезе у одају, да види што му зет носи.

— Маријо, одведи дијете, — рече старац.

Али мала се сави око оца, па се испријечи :

— Нећу, нећу, нећу...

Глас јој је већ заносио на плач.

== Не дражи је, за наш разговор имаћемо и послије времена.

Дујам изгараше од нестрпљења. Није могао да чека.