Nove borbe : roman iz Istre

68 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Е — Хоће ли ти што датиг — приупита тише и отежући.

—- Хоће... истисну Балдо и нехотице погледа · жену.

=— Колико

— Много неће бити... али онако прилично.

— Пет, шест хиљадаг

=— Можда и толико.

Дујам је наваљивао све наглије.

— Одмаг

=— То не. Требаће причекати...

— Могао си пожурити, — дочека старац разочаран и намрачен.

— Не би ишло. И најприје треба из Бразилије да стигне амо потврда братове смрти, затим ваља

да се све подијели, распрода... — измишљао Балдо, а напокон... У кратко, треба времена, ето, времена треба...

Ту се окрену к малој, која га једном руком држаше за овратник а другом му чупкаше браду, силећи га својим танким кликтањем, да се с њоме игра.

Дујам остаде на мјесту и обори чело.

— А колико ће то потрајатиг — упита.

— Ко знаг Можда годину, можда и двије... одврати, привинувши к себи дијете, и налазећи у тој игри с дјететом погодну прилику, да не улази у дубљи разговор.

— А дотлег —- исколачи старац очи пуне бијеса и очаја.

— А дотле А дотлег А дотлег — заинтачи мала као младо лудо тиче.

Узбуђен, но не знајући што би, остао старац часком, као да му је у онај мах нешто одузело ријеч. Мало застаде, а онда се покуњено повуче у своју собу.

Код ручка наврну и опет разговор на оно баштине. |

— Рекао си, годину, двије... а не помишљаш ли, да би и прије ове недјеље могло...

Глас му се преломи као у грчу.