Nove borbe : roman iz Istre
68 ВИКТОР ЦАР ЕМИН
Е — Хоће ли ти што датиг — приупита тише и отежући.
—- Хоће... истисну Балдо и нехотице погледа · жену.
=— Колико
— Много неће бити... али онако прилично.
— Пет, шест хиљадаг
=— Можда и толико.
Дујам је наваљивао све наглије.
— Одмаг
=— То не. Требаће причекати...
— Могао си пожурити, — дочека старац разочаран и намрачен.
— Не би ишло. И најприје треба из Бразилије да стигне амо потврда братове смрти, затим ваља
да се све подијели, распрода... — измишљао Балдо, а напокон... У кратко, треба времена, ето, времена треба...
Ту се окрену к малој, која га једном руком држаше за овратник а другом му чупкаше браду, силећи га својим танким кликтањем, да се с њоме игра.
Дујам остаде на мјесту и обори чело.
— А колико ће то потрајатиг — упита.
— Ко знаг Можда годину, можда и двије... одврати, привинувши к себи дијете, и налазећи у тој игри с дјететом погодну прилику, да не улази у дубљи разговор.
— А дотлег —- исколачи старац очи пуне бијеса и очаја.
— А дотле А дотлег А дотлег — заинтачи мала као младо лудо тиче.
Узбуђен, но не знајући што би, остао старац часком, као да му је у онај мах нешто одузело ријеч. Мало застаде, а онда се покуњено повуче у своју собу.
Код ручка наврну и опет разговор на оно баштине. |
— Рекао си, годину, двије... а не помишљаш ли, да би и прије ове недјеље могло...
Глас му се преломи као у грчу.